Ljudi uglavnom (dakle ne svi i ne uvek) više žale zbog onoga što nisu uradili nego zbog onoga što jesu. To je efekat “propuštenih prilika”.

  Konzumerističko društvo je to i te kako znalo da iskoristi. Setimo se filma “The bucket list”. Misim da je svako ko ga je odgledao bar na trenutak preispitao svoje odluke i svrhu.

Kako se veliki deo marketinga bavi zapravo ljudskom psihom, sada imamo ne samo novogodišnje (ili rođendanske) odluke, već i listu želja za ostvarenje (do sledeće godine, rođendana i slično).

Što je, samo po sebi, kao motivisanje na akciju, vrlo pozitivno i korisno.

Sve dok ne postane negativno i nekorisno. 

Tema je mnogo složenija nego što se čini, ali pokušaću da je razložim i da predstavimo neke njene aspekte, koji mi se iz prakse čine najvažnijim.

Prilika je određena situacija ili okolnost u kojoj pojedinac ima mogućnost delovanja- da je “iskoristi” ili ne. Dakle, potrebno je doneti odluku u pravcu činjenja ili nečinjenja određene akcije. 

Kako mi najčešće (opet ponavljam- ne uvek) donosimo odluke? 

Kada se suočimo s odlukama, često biramo ono što nam je ili poznato i “sigurno” (izbegavamo neizvesnost), ili socijalno prihvatljivo (izbegavamo neprihvatanje tj, odbijanje). 

Odluka znači i svesnost da ne postoji stopostotni dobitak. Uvek postoji deo koji ćemo “izgubiti”, tj. nešto čega se moramo odreći. Ljudi koji su svesni toga, obično nikad, ili jako retko žale za neiskorišćenim prilikama. 

Ipak, mnogo je veći procenat onih koji bar u nekom trenutku svog života pomisle da su trebali drugačije, bolje, pametnije. 

Zašto se to dešava?

U velikom broju slučajeva je u pitanju jedna vrsta mentalne idealizacije, kao što je “šta bi bilo kad bi bilo”, ali sa dodatkom preuveličavanja pozitivnih aspekata neizabrane opcije ili umanjenja vrednosti one koju smo izabrali.

Slično se dešava kada nas u fazi zaljubljenosti neko ostavi, ili mi ostavimo nekog i to uradimo svesno, iz potpuno ispravnih razloga. Ali se, zbog te iste mentalne idealizacije, uporno vraćamo na isto i ne možemo da nastavimo dalje i prihvatimo svoju odluku, jer smo nesigurni i bojimo se da ne pogrešimo tj. mislimo da smo izabrali lošiju opciju. 

Ali, i ako pokušamo da revidiramo i promenimo odluku, vratimo se istom partneru (uzimam to kao primer radi lakšeg razumevanja, jer je čest), vrlo brzo shvatimo da je prvobitna odluka zapravo bila prava. 

Drugi ishod može biti da neko drugi “iskoristi našu priliku” (namerno stavljam pod navodnike, razumećete zašto), što nas onda još više vuče unazad. 

Postoje razne životne faze i stanja kada preispitujemo svoje dosadašnje odluke, a to su kada se suočavamo sa gubitkom ili promenama, u situacijama velikog (di)stresa, nesigurnosti, kao i u stanjima anksioznosti i depresije. 

Introspekcija tj. somoposmatranje je izuzetno važno i često motivišuće. Potrebno je da ga koristimo, ali baš tako- da nam koristi. Da nam bude motivacija da krenemo napred ka novim mogućnostima i drugačijim ishodima. 

Međutim, ono što nam nikako ne koristi jeste da nas žal za propuštenim drži zarobljenima u “juče”,  sprečavajući nas da u punom kapacitetu živimo danas, zbog čega ćemo “sutra” ponovo žaliti. 

Vreme prolazi. Tako je bilo oduvek i biće zauvek. Nemoguće je da svaki dan postignemo sve. Bilo bi lepo, ali je nemoguće. 

Do čitanja,

vaša Mama psihijatar