Uvođenje seksualnog obrazovanja kao predmet u osnovne i srednje škole je poslednjih nekoliko godina svako malo aktivna tema.

Kako se ideja pod sloganom smanjenja maloletničkih trudnoća i seksualnog zlostavljanja (među) dece(om), učini zdravorazumskim društvenim napretkom, eto je i nadogradnja- zašto se ne bi isto uvelo još u vrtiće. Treba na vreme edukovati decu. To je njihovo telo i njihovo pravo da znaju sve.

Što je kao premisa potpuno tačno i ispravno.

Da li bi, po mom mišljenju, seksualno obrazovanje kao zaseban predmet bilo korisno?

Svakako da!

Starijim razredima osnovne škole (od petog), zato što pre toga nisu ni kognitivno ni emotivno dovoljno zreli.

Da li je neophodan od prvog razreda, ili još ambicioznije, od najranijeg vrtića?

Apsolutno NE.

To ne smatram prirodnim već isforsiranim.

Naglašavam da je ovo SAMO MOJE mišljenje, i nadalje ću se potruditi da ga objasnim.

1. Većina tema koja je sadržana u dosadašnjim predlozima programa (bar ovim dostupnim na internetu) poput odrastanja, reproduktivnog zdravlja, razmnožavanja, rizičnog ponašanja se obrađuje u predmetu zvanom biologija. I to nekim redosledom. Tučak i prašnici. Sećamo se, zar ne? Redosled postoji sa razlogom.  Ne pitamo se zašto se biologija uvodi tek u 5. razredu?

Zašto bismo se pitai, kad je prirodno da mi znamo bolje?

Pa mislimo da je prirodno da isforsirano dajemo deci, koja još ne razumeju ni osnovno, informacije o rodnim stereotipima, ravnopravnosti, poštovanje različitosti kao što su istopolni intimni i romantični odnosi, te zahtevamo razumevanje monogamnih i poligamnih  zajednica.

Verovatno ćete reći da je dosadašnji plan i program suviše štur i nedovoljan.

Ali zar ne mislite da onda treba da se poradi na tome, a ne uvodimo nešto novo kada ni sa ovim “starim” ne izlazimo na kraj?

2. Da li smatram da je neophodno i hitno da se radi na prevenciji seksualnog nasilja, neželjenih trudnoća, stupanja u (visoko) rizične seksualne odnose i polno prenosivih bolesti?

APSOLUTNO I NAJHITNIJE!

Ali, reći ću vam šta je zajedničko za ove svakako strašne stvari.

EMOCIONALNA NEPISMENOST i rana emocionalna trauma ili zanemarivanje.

Stupanje u rizične seksualne odnose nije stvar znanja, već nagona i nesposobnost kontrolisanja istih, a ponekad (čitaj: češće nego što mislite) i svesno ili nesvesno samokažnjavanje.

Do neželjenih trudnoća i seksualnog nasilja najčešće dolazi ne zbog toga što devojčice i devojkene znaju da treba da se koristi kondom i kada ih neko povređuje , već zato što nisu naučene da smeju da kažu NE.

Nisu naučene da (smeju da) iskažu svoja osećanja, da su njihova osećanja, kao i njihovo telo, vredni.

Nisu naučene da ne moraju da daju svoje telo bezuslovno nekoj barabi kako bi dobile mrvicu obećane ljubavi, a gladne su te ljubavi jer je nisu dobile od onih od kojih je trebalo.

Nisu naučene šta znači i kako se gradi samopoštovanje i samopouzdanje.

Nisu naučene da oslušnu svoje unutrašnje granice i da jasno postave spoljašnje.

A oni koji sprovode nasilje su još više emocionalno oštećeni.

Zato mislim da prevencija leži u EMOCIONALNOM, a ne seksualnom obrazovanju, ili bar ne pre njega.

3. Da li bi roditelji voleli da se seksualno obrazovanje uvede u škole?

Verovatno da.

Znate zbog čega?

Zbog prepuštanja odgovornosti, po principu “samo da ja ne moram da vodim te razgovore i brinem o tome” (a ne brine ko će decu tome podučavati). Tako će, ako nešto krene po zlu, uvek moći dići ruke u odbrambeni stav i reći “ja nemam ništa sa tim, oni u školi su ga tako naučili”, pa će i advokati imati više posla, jer će sevati tužbe na sve strane.

Molim vas da se na trenutak zamislite…

Da li učitelji i nastavnici, čiji je kredibilitet i autoritet toliko srozan, ili vaspitači koji imaju po 20 todlera u grupi, mogu uspeti da seksualno obrazuju našu decu na način na koji je zamišljeno?

Postoji naravno i druga, verovatno prihvatljivija, varijanta, obzirom na to da je naš prosvetni kadar ipak malo konzervativniji od onog “zapadnog”. A to je da imamo “eksterne predavače”, koji će temi pristupiti otvorenije i liberalnije. Jer smo naše srozali toliko da nemaju ni najosnovnije poštovanje učenika, ali to nije tema, zar ne? Ili ipak možda jeste?!

Dakle, videli smo na nacionalnim frekvencijama (svi znamo da je sasvim normalno i prirodno da im verujemo, jer u našim balkanskim zemljama oduvek postoji pravo slobode govora) da su zapadne zemlje metodom seksualnog obrazovanja postigle veliki napredak. Hoćemo i mi. Logično.

Zato ću da vam izložim nekoliko sitnih i nebitnih činjenica, ali ajde da se nađe, možda nekom bude korisno.

Govoriću za Nemačku, jer mi je to iskustveno poznato.

Kada se na našim prostorima spomenu Nemci, uglavnom uz to ide pridev “hladni”. To je neko nekad tako opisao i mi smo preuzeli. Ja to pak nikad nisam osetila na svojoj koži. Oni umeju da budu itekako emocionani, brižni i pažljivi.

Šta je zapravo ta “hladnoća”?

To je sposobnost postavljanja jasnih granica! Koja je našem mentalitetu toliko strana da ne znamo ni da je imenujemo.

U Nemačkoj se na odeljenjima forenzičke psihijatrije nekih univerzitetskih klinika radi PSIHOTERAPIJA (grupna i individualna) seksualnih prestupnika svih profila. 

Nemačka, i “zapad” generalno su jako tolerantni za sve različitosti. Kad kažem sve, mislim na sve, pa i na to da možeš da se ne osećaš i ponašaš kao ljudsko, već životinjsko biće i da je to potpuno prihvaćeno.

U pojedinim vrtićima u našoj pokrajini postoje prostorije sa namenom za “seksualne igre” tj. upoznavanje svog i tuđeg tela, u kojima je ulaz dozvoljen samo deci, bez prisustva vaspitača zbog zaštite od pedofilije.

Zvuči bezazleno. Postoje i pravila kao npr. da svako učestvuje u igri do one mere do koje mu je prijatno, može napustiti prostor kada god poželi, nema korišćenja predmeta ili prstića.

Ali, da li neki trogodišnjak može to kognitivno da shvati i verbalno iskomunicira sa nekim npr. šestogodišnjakom?

Ne.

Stoga posledice mogu biti sve samo ne bezazlene. U ovom slučaju su i bile. Seksualno zlostavljanje jednog (možda i više) dečaka od strane drugog.

U školama se seksualno obrazovanje uvodi u četvrtom ili petom razredu osnovne škole i sprovodi ga stručna osoba (seksualni pedagog).

Na emocionalnom obrazovanju se radi od rođenja i do tog perioda su oni emocionalno i socijalno vrlo zreli.

5. Ako je cilj destigmatizacija stida i učenje o onom što je prirodno, onda seksualno vaspitanje treba roditeljima tj. lekcija iz psihologije o osnovnim razvojnim seksualnim fazama dece, jer su oni ti koji, kada primete da dete dodiruje svoje genitalije (što je, kao prvo, normalna razvojna faza malog deteta, a kao drugo- može biti reakcija- pazi sad-EMOCIONALNOG UMIRENJA– kao što je grickanje noktiju ili uvrtanje kose), skaču sa rečenicom:”Sram te bilo!”.

Bar kad se radi o ženskoj deci. Kod dečaka je ipak malo drugačije, “to je tatin ponos, tatina loza”.

Ono što deca, verovali ili ne, isto tako sami nauče (najkasnije do pete godine), jeste da genitalije dodiruju kada imaju privatnost, a ne pred svima. To se, dragi moji, zove zdrav stid.

A mi hoćemo da im pokažemo da ne treba da se stide i da može ko kad i koga hoće da dira, jer je to “prirodno”.

Misim da mi odrasli treba da shvatimo da to što dete treba učiti da se ne stidi sebe i svog pola (jer to fakat treba da zna), ne znači da ne treba da postoji razlika između prikladnog i neprikladnog ponašanja.

Deca u tom predškolskom uzrastu se igraju doktora, mogu da pokazuju jedno drugom intimne delove tela po principu “pokazaću ja tebi, ako ti pokažeš meni”, ali to je igra radoznalosti i SPORAZUMNA, na nivou ISTODOBNE dece, nije seksualne prirode na način odraslih.

Ono što nije zdravo jesu takve igre starijeg deteta sa mlađim, jer nisu na istom nivou razvoja i na to treba vrlo kritički reagovati.

Još nešto, u ovom uzrastu deca (mislim na pomenutu istodobnu) neće oponašati seksualne radnje, ako, PAZITE SAD, nisu videli te iste radnje (na ekranima, iili van ekrana- pa vi sad nemojte paziti šta gledate ili radite dok deca gledaju, a vi mislite da ne gledaju) ili ne daj Bože, doživeli kroz seksualno zlostavljanje.

Tako da ni masturbacija u tom uzrastu (preko 4 godine) nije normalna razvojna faza, već je treba ispitati (psihološkom procenom dece).

Razvoj seksualnosti i interesovanje o njoj se javlja oko početka škole i tada dolaze ona pitanja “kako se prave bebe”, na koje naravno treba da dobiju odgovor, ali ne potpuno nefiltriran i sirov kao što se misli, jer dečija mašta ni u tom uzrastu nije dokučila tako daleko. Jasno im je da se mama i tata vole, ljube, maze, drže za ruke, spavaju u istom krevetu, ali da li zaista mislite da treba da sa 7 godina (FORSIRANO) znaju šta je penis, vulva, penetracija, orgazam… da ne pričam o tome da većina populacije ne koristi ove izraze već onu vulgarniju varijantu.

Dakle, moje mišljenje je da seksualno obrazovanje u školi jeste važno, ali da to ne znači lišavanje roditeljskog učešća u razvoju NJIHOVE (#samokažem) dece.

Seksualno obrazovanje kao predmet u školi jeste važno, ako ga sprovodi neko ko je dovoljno EMOCIONALNO obrazovan i deci koja su dovoljno emocionalno obrazovana.

Ono što je NEOPHODNO u našim školama, a i šire jeste EMOCIONALNO OBRAZOVANJE dece i odraslih.

Emocionalno obrazovanje je osnova, sve ostalo je nadogradnja.

Ne može se stavljati krov na kuću koja nema ni temelj.

Do sledećeg čitanja,

vaša Mama psihijatar