Dragi moji,

nije me dugo bilo i ustvari je drugi tekst bio spreman kao “povratni”, ali odlučila sam da spontano objavim ovaj intervju, koji je vodila jedna sjajna Zorana, master logoped i mama dvoje dece, jer su pitanja zaista korisna. Nadam se da će vam i odgovori biti. Pisala sam ih onako “na prvu” iz stomaka i čistog srca.

Zorana, hvala ti što si mi vratila inspiraciju za pisanje o onom što mi duša traži 🙂

1. Danas se od nas roditelja očekuje da stignemo sve – da radimo jedan ili više poslova, da obavimo sve kućne poslove, ali i da provedemo kvalitetno vreme sa svojom decom. Često se javlja i osećaj griže savesti jer mislimo da se ne posvećujemo svojoj deci dovoljno zbog svih drugih obaveza. Kako se nositi sa tim osećajem?

Prvo pitanje koje treba sebi da postavimo jeste, ko to od nas očekuje? 

Najčešći odgovor je-zapravo, mi sami. 

Razloga za to ima više. Od toga da živimo u konzumerističkom društvu, da u trci sa vremenom želimo da dostignemo sve veće vrednosti (koje često i nisu naše, već neke usput preuzete), preko toga da patimo od sindroma “propuštenih prilika” pa se, vodeći time da ni mi ni naša deca ne smemo ništa da “propustimo”, istežemo preko svake granice rastegljivosti, do toga da se na svakodnevnom nivou samooštećujemo konstatnim upoređivanjem sa drugima, što nas ponovo dovodi do početne tačke i krug kreće iznova. Ono što je još veći problem, jeste to da ne shvatamo da je taj način života naš spostveni izbor. Pa tako smo konstantno u ulozi žrtve, bez mogućnosti da se pojavi spasilac. 

Defakto današnji čovek, naročito žena, nosi previše obaveza na svojim plećima. Kako to nije trajno izdrživo, najčešće pucanje je u pravcu telesnih bolesti, iako je, ja čvrsto stojim iza toga, najčešće psihička geneza. Zato mislim da je psihosomatska medicina (koja nažalost u Srbiji i regionu još uvek ne postoji kao zvanična specijalistička grana) jedna od najvažnijih medicinskih grana. 

Da se ne udaljim previše od teme, zadržaću se na osećaju griže savesti u vezi sa pitanim. Najbolji pokazatelj toga da li se posvećujemo dovoljno svojoj deci jeste da ih to i pitamo. Naravno prilagođeno njihovom uzrastu. Da oslušnemo šta oni zapravo trebaju od nas i na koji način žele da provedu vreme sa nama. To je mera. Izlizane floskule poput “nije bitan kvantitet već kvalitet”, iako se tim suštinski slažem, nam ne govore ništa. Šta više, doprinose već postojećoj zbunjenosti. Jer, mi taj kvalitet merimo svojim merilima, a oni se često u mnogome razlikuju od dečijih. 

Navešću jedan banalan ( a možda i nije banalan ;)) primer.

Dete želi da pere sudove sa nama. Mi ga teramo iz kuhinje jer će sudove oprati mašina ili će “mama to na brzinu pa možemo posle u bioskop” ( po maminim merilima-bioskop je kvalitetno vreme sa detetom). Ali detetova mera za kvalitetno vreme je upravo pranje sudova sa mamom. Jer to nije puko pranje sudova u smislu motoričke radnje.

To je mnogo više. To je osećaj važnosti i vrednosti (dovoljno sam velika i važna da učestvujem u porodičnim aktivnostima), interakcija i povezivanje sa mamom, osećaj autonomije, osnaživanje nezavisnosti i posledično jačanje (samo)poštovanja i samopouzdanja nakon obavljenog posla. 

Dakle, potrebno je da postavimo realnije ciljeve, u skladu sa svojim porodičnim vrednostima i važnostima, a ne da jurimo i ostvarujemo tuđe, koji su nam, ruku na srce, u doba instagrama, transparentniji nego naši sopstveni. 

I kao konačan odgovor, kada nam sve prethodno postane jasnije, promeniće se i taj osećaj stalnog psihičkog tereta.

• 2. U razgovoru sa drugim roditeljima možemo videti da postoji dosta razloga za zabrinutost – nasilje kod dece svih uzrasta je sve češće, neizvesna dešavanja u svetu oko nas…Kako se izboriti sa zabrinutošću za budućnost naše dece?
  

Neizvesnost je koren svih strahova. Današnji svet se menja neverovatnom brzinom i taj strah je normalna adaptacija na nenormalne uslove i dešavanja oko nas. U ovo vreme kada smo svedoci (nažalost i nevine žrtve) nasilja i neizvesnosti, te brige i strahovi su razumljivo intenzivirani. 

Kao i sve, važno je pre svega da prepoznamo te osećaje i misaone procese koji dodaju na njihovom intenzitetu. Zatim da primenimo jednu od strategija za suočavanje sa zabrinutošću, a to je da se fokusiramo na ono što izvesno možemo kontrolisati. Na primer, možemo se usmeriti na stvaranje sigurnog i podržavajućeg okruženja za svoju decu. Jer, ukoliko ga nema u kući, dete će tražiti grupu van kuće kojoj če pripadati, i potvrđivaće se kao ličnost kroz poštovanje pravila te grupe. 

To “sigurno i podržavajuće okruženje” je opet, u praksi se često pokazuje, kamen spoticanja jer nije dovoljno razjašnjeno, a spominje se na svakodnevnom nivou. 

To ne znači da treba decu da držimo pod staklenim zvonom, da predvidimo i uklonimo svaku moguću i nemoću opasnost sa njihovog puta i da ga držimo u krilu do punoletstva jer “kod mame je najlepše i najsigurnije”.

Sigurnost i podrška znače da im u kontrolisanim uslovima, kao u eksperimentima (molim vas, ovo shvatite kao metaforu), pružimo alate za razvijanje otpornosti (stručno rezilijentnosti) i siguran prostor gde će te alate i veštine da savladaju i primenjuju pre nego što ih primene u spoljašnjem svetu. To su: veština odlaganja zadovoljstva, prihvatanje granica (podrazumeva da postoje jasne granice kojima ostajete dosledni i kada zagusti) i povećanje praga tolerancije na frustraciju. Zatim, nadovezujuće su veštine rešavanja problema, emocionalna inteligencija i komunikacione veštine. Glavna začkoljica je ta što ove veštine deca uče po modelu, a model smo mi. To je ono što ne treba da zaboravimo. 

Ono o čemu se manje priča, jer je verovatno politički nekorektno, jeste kazna tj. posledica  ponašanja. Ovoga ima sve manje i u porodicama i u vrtićima/školama. Pa se tako “sitni nestašluci”, koji su sve samo ne sitni i samo ne nestašluci, jer često izazivaju štetu drugima, zanemaruju. Posledično, i oni dobijaju na intenzitetu jer ne bivaju sankcionisani, već nažalost bivaju često i popularizovani. 

To je momenat kada nije dovoljno ponavaljati samo “sve potiče iz kuće”, već je potrebno da društvo tj. institucije reaguju. Ovde najviše tj. isključivo mislim na školske institucije, jer su direktno uključene u razvojni sistem deteta u odraslu osobu. Problem je nastao onog trenutka kada su institucije, konkretno škola, izgubile kredibilitet i autoritet.

A u tome smo u velikoj meri učestvovali mi, roditelji, jer smo narcisoidno mislili da znamo bolje od učitelja, nastavnika, profesora, školskih psihologa, pedagoga i socijalnih radnika. 

Ali, ne mislim da je to nepovratno izgubljeno. Korak po korak, mislim da možemo da popravimo stvari, tako što ćemo mi obavljati onaj deo “u kući”, a stručnijiima od nas ipak prepustiti malo kontrole i poverenja za onaj deo “van kuće”.

 

•   3. Koji bi bio savet iz tvog ugla za roditelje dece koja imaju govorno-jezičke poremećaje?

O ovoj temi i ja mogu da govorim samo iz ugla roditelja, jer definitivno, za razliku od tebe, nemam kredibilitet da stručno govorim o tome. 

Ono što se svakako može primetiti da ovaj, kao i sve drugo što u svom nazivu sluti na “poremećaj”, izaziva veliku nelagodu kod roditelja, ali i kod dece, iako smo mi, odrasli,   stručnjaci u zanemarivanju dečijih osećanja povodom toga. Zato mislim da je prvi korak prihvatanje da problem postoji. Zatim destigmatizacija problema u kući, kako bi se dete osećalo prihvaćeno u svojoj “sigurnoj luci” i naravno potražiti stručnu pomoć. 

Danas imamo pristup mnogo čemu i mogućnost da se besplatno informišemo i edukujemo, što je sjajno, ali nikako ne savetujem samopostavljanje dijagnoza ili još gore lečenje u sopstvenoj režiji. 

Sa razlogom se neko godinama školovao i sticao znanje, stoga je sasvim nerazumno smatrati da  ćemo mi to znanje moći steći čitanjem nekog teksta ili slušanjem nekog webinara. A to nam je, moramo priznati, nekako u balkanskom genetskom kodu da sebe smatramo većim stručnjakom od svih stručnjaka. 

Još nešto što smatram važnim za naglasiti, zbog istog tog našeg mentaliteta, jeste da je jako važno postaviti granicu “stručnom savetu komšiluka” koji vam govore “da to nije ništa, da je tako i Perin mali pa mu sad ništa ne fali” ili kada vam nude savete u vidu kapi, masti ili čarolija koje su čule u nekoj emosiji od “eminentnog stručnjaka”. 

Birajte da zaštite svoje dete, uvek. I ne dopustite da pati, već aktivno učestvujte u oporavku, prateći savete logopeda. 

•     4. Kako da sačuvamo mentalno zdravlje naše dece?

    Čuvanje mentalnog zdravlja dece svakako je ključno za njihov razvoj i dobrobit po sebe, ali i druge, ili bar nenanošenja štete drugima. Nažalost su tragične situacije koje su se izdešavale velikim delom pokretač našeg aktivnog interesovanja i učešća u mentalnom zdravlju naše dece. Nadam se da smo naučili lekciju i da se neće desiti neke nove opomene. 

Ne postoji jedna, ili nekoliko stvari koje ćemo samo danas uraditi, a da nam to osigura mentalno zdravo dete, i sutra odraslog. Higijena mentalnog zdravlja nije ništa manje važna od oralne higijene i zato mora da se primenjuje svakodnevno i doživotno. 

I baš kao pranje zuba, prvo smo mi ti koji držimo četkicu, dok oni još nisu ni svesni šta je to i zašto se to uopšte radi, onda ih učimo kako da pravilno peru, damo im četkicu ali smo i dalje tu i kontrolišemo, peremo zajedno, oni gledaju u nas i usvajaju naše obrasce i pokrete, dok na kraju ne dođemo do toga da oni samostalno i sigurno drže četkicu i brinu o svojim zubima, bez potrebe za našom intervencijom. Ali, i dalje, ako osete bol u zubu, mogu da nam se obrate i da zajedno odemo kod zubara koji poravi zubić, bez  straha da će njihov bol biti obezvređen, a oni kritikovani “da su sami krivi za to, da ćute i trpe, da su preosetljivi, da izmišljaju, da su slabići, da ih treba poslati na njivu da kopaju pa ih ništa neće boleti itd.”.

O mentalnom zdravlju dece vodimo računa od dana rođenja, po razvojnoj psihologiji od dana začeća, ili još ranije. Tada se stvaraju dobri temelji, a to je detetov osećaj da ga roditelji čuju, vide i vole. Iznenadili biste se koliko se puta klijenti na terapiji rasplaču zbog nekog sećanja iz najranijeg detinjstva (pre treće godine), koje je zapravo samo emocionalno sećanje, ali je neizmerno važno.

Kako je ljudima mnogo lakše čitati po stavkama, pokušaću odgovor i da sortiram tako, sa malim (ili malo većim) digresijama, a odnosi se na postizanje emocionalne stabilnosti i otpornosti.

1. Stvaranje sigurnog okruženja: O ovome sam već pisala u prvom odgovoru. Pružanje sigurnog, stabilnog i podržavajućeg doma omogućava deci da se osećaju voljeno, zaštićeno i prihvaćeno. To nikako ne znači da im ispunjavamo sve želje, već da njihove želje shvatimo ozbiljno (da ih saslušamo i razumemo), a onda iz pozicije odgovornog Odraslog odgovorimo na te želje sa DA ili NE, a u cilju njegove dobrobiti i blagostanja. Ako odgovorimo sa NE, jasno je da će dete biti nezadovoljno i buniti se. To je razumljivo i treba da pokažemo razumevanje za njegovo nezadovoljstvo, ali nikako da zbog toga (i zato što MI ne možemo da izdržimo frustraciju detetovog negodovanja) NE postane DA. Čini mi se da se tu često potkrade greška preteranog i predugog objašnjavanja i zadržavanja u toj negativnoj emociji, misleći da ćemo time pomoći detetu da brže shvati i prihvati naše ne. Ali to se retko dešava, jer deca, naročito mala deca, nisu baš razumna bića. Ono što ustvari postižemo jeste da dete mnogo duže ostaje u fokusu negativne emocije, jer ima sekundarnu dobit- roditeljsku pažnju. 

      Sigurno okruženje je važno i za povećanje praga tolerancije na frustraciju, što se postiže odlaganjem zadovoljstva, igranjem društvenih ili takmičarskih igara, puštanjem da sami reše svoj problem, osete neuspeh, vežbanjem strpljenja itd.

2. Otvorena komunikacija: Ovde mislim na otvorenu priču o emocijama, svojim i detetovim. U današnje vreme smo ovo toliko puta čuli da mislimo da smo doktorirali tu temu. Ali ono što se ređe pominje jeste, prvo, to što mi mislimo da ćemo dete emocijama naučiti iz knjiga. Ono o njima zapravo uči kroz nas i naše emocije. A drugo, da u svakom trenutku svaka emocija mora primećena i validirana, pa mi kao sumanuti idemo za detetom i trudimo se da verbalizujemo njegovu tugu, ljutnju, bes, nezadovoljstvo itd.. Validirati znači potvrditi nečemu značenje. Bojim se da to vodi u malo drugačije smeru od onoga kojim želimo da idemo. Zašto? Zato što se deca tako uče da sve vreme pokušavaju da otkriju kako se osećaju i da su fokusirana samo na emocije. A kako se u današnje vreme uglavnom naglaša kao važno prepoznavanje negativnih emocija, kako bi se one na zdrav način ispoljile, tako posledično deca, a kasnije i kao odrasli imaju veći fokus na negativne emocije. Još nešto o čemu treba razmisliti kada velikodušno verbalizujemo dečije emocije, jeste da ih mi prepoznajemo po sopstvenim kriterijumima i učimo decu da je to baš ta emocija koju bismo mi u toj situaciji osećali. To ne znači da je to i detetova izvorna emocija. Ali će naučiti da je interpetira tako, jer je roditelj tako rekao. 

      Sa druge strane, mi svoje emocije pred decom često ulepšavamo, ne shvatajući da deca osete tu kontradiktornost. Ali ne mogu razumno sebi da je objasne, što ih dovodi u konfuziju. 

Još nešto, normalno je da se mama i tata posvađaju, kao i deca međusobno, ne moramo to nužno skrivati od njih. Ali mora da postoji samokontrola i poštovanje u komunikaciji, kao i razrešenje konflikta. Na taj način dete formira svoje kriterijume za buduće veze.

3. Aktivno slušanje bez nuđenja netraženih rešenja: Ovo važi za sve odnose, ne samo one sa decom. Često mi, već dok nam neko priča, u glavi smišljamo rešenje za njegov problem. A on ga nije tražio. I ne samo da mu ne treba naše rešenje, već sa njim dobija i potvrdu da je nesposoban da sam do njega dođe. 

Druga stvar je naravno sa traženim savetima. 

4. Postavljanje granica i pravila: Ovo je jako važna tema, na koju govore i pišu brojni stručnjaci. Deci su potrebne granice i pravila. Deca se osećaju sigurnije kada znaju šta se od njih očekuje. Postavljanje jasnih granica i pravila, uz objašnjenje razloga za iste, pomaže im da razumeju svet oko sebe i razvijaju samodisciplinu. Ako ih pak ne postavljamo, odričemo se odgovornosti i predajemo je u detetove ruke, a to je previše za dete.

5. Podsticanje fizičke aktivnosti: Redovno vežbanje je važno kako za naše, tako i za dečije  mentalno zdravlje, jer poboljšava raspoloženje, smanjuje distres (“loš” stres), pojačava koncentraciju i fokus, povećava prak tolerancije na frustraciju.

6. Rutine i radne navike: Uspostavljanje dnevne rutine može pomoći deci da se osećaju stabilno i organizovano. Rutina im daje osećaj kontrole i predvidivosti, što može smanjiti anksioznost. Radne navike su svakako benefit i ulaganje u njihovu sigurniju budućnost. 

7. Pružanje prostora za kreativnost i slobodnu igru: To ne mora nužno biti neka umetnost u užem smislu, kreativnost može da se ispolji na mnogo nivoa. Ovde je ključna reč jedna, i kod dece i roditelja, omržena reč, a od izuzetne je važnosti. To je DOSADA. Kada dete kaže da mu je dosadno, ne ulazite u mod “sad će mama tebi da nađe zanimaciju”, a ovo se često događa, naročito kod male dece, već ga pustite da mu bude dosadno. Iznenadićete se kako će brzo sebi da nađe zanimaciju, i to kreativnu, pod uslovom naravno da bude jasno pravilo da u tim trenucima nema telefona, tableta, crtaća i slično. Svaki sledeći put će se dosada sve brže i brže popunjavati. Ali nemojte da ga ignorišete. Kada vam donese neki crtež nacrtan “iz dosade”, obratite pažnju na njega- može vam mnogo više reći nego što dete ponekad može samo verbalizovati.

8. Izgradnja socijalnih veština i socijalne inteligencije: Podsticanje interakcije sa vršnjacima kroz druženje, timske aktivnosti ili sportske igre može im pomoći da uče kako da grade odnose i rešavaju konflikte, što je jako važno za razvoj emocionalne i socijalne inteligencije. Dete treba da se uči poštovanju starijih (nije izjednačeno sa potlačenošću), da je deo društva i da drugi, kao i on, imaju pravo na svoje mišljenje, osećanja i delovanje i uvažavanje istih, ukoliko nisu na nečiju štetu. 

Zatim, preuzimanje odgovornosti za svoje ponašanje, ne za tuđe, kao i eventualne posledice. Ako ne postoje posledice, ili ih mi minimiziramo ili preuzimamo na sebe, ne činimo detetu ništa dobro, već osiguravamo da bude nesposobna jedinka u društvu koje ga neće maziti i paziti kao mama. 

9. I za kraj, ako ga uopšte ima kada je reč o mentalnom zdravlju, potraži stručnu pomoć ako je potrebno. Ako primećuješ da tvoje dete ima izrazite probleme sa mentalnim zdravljem, ne ustručavaj se da potražiš pomoć od stručnjaka. Rano intervencionisanje može napraviti veliku razliku.

Biti prisutna i aktivno učestvovati u životu svog deteta može dodatno ojačati vaš odnos i pomoći im da se razviju u emocionalno stabilne i srećne osobe. 

Naravno da i ovde postoji začkoljica koja se toliko često viđa u praksi, a to je da roditelji potraže stručnu pomoć za dete, očekujući da će neko “popraviti” njihovo dete i da će onda sve biti u redu. To nažalost ne funkcioniše tako. Dete svojim problemom samo odražava disfukcionalnu dinamiku porodice. Zato je neophodno učestvovanje u terapiji, koliko god to bilo teško. 

Intervju vodila: Zorana Škara, master logoped intagram: @logoped_i_bebe