Psihoterapeut u meni bi sada trebao da ti kaže da je važno pre svega da prepoznaš da “pucaš po šavovima” i da ti nabroji desetak načina kako da se vratiš sebi i svom identitetu žene. To bi podrazumevalo da vodiš računa o sebi, da se baviš fizičkom aktivnošću, da provodiš vreme napolju, da jednostavno zanemariš haos po kući jer onaj ko ti zamera haos nije ti pravi prijatelj, da izađeš sa drugaricama, da se dobro organizuješ oko kućnih poslova ili da, ako si u finansijskoj mogućnosti, platiš pomoć u kući, da odvojiš vreme za sebe i aktivnosti koje te usrećuju (znaš ono-davno zaboravljen hobi poput slikanja, crtanja, pisanja, plesa itd.)… Ili da te jednostavno “osvestim” onim epohalnim zapaženjem-pa šta si ti mislila, da može i jare i pare? To su tvoja deca i pogledaj šta se dešava po svetu…Deca umiru, tvoja su živa i zdrava, imate krov nad glavom, treba da budeš srećna! A ti se iznutra raspadaš i možes slobodno da mi se zahvališ ni na čemu i oteraš me u… 

Mada ti se ona ideja o pomoći u kući ne čini ni malo loša 😉

  A sad da se uozbiljimo. Sve ovo gore nabrojano zaista jeste tačno, i radi. To su stvari koje zaista jesu bitne i ako možeš da ih primeniš stvarno će ti neuporedivo poboljšati kvalitet života.

Ali možda nisu prva stepenica za tebe na ovom putu, pa hajde da pokušamo malo drugačije. Ja imam sreću da specijaliziram u drzavi u kojoj je, da bi se bavio drugim ljudima, moraš da se baviš prethodno (ali i istovremeno) sobom. Ja sam izabrala grupnu terapiju (postoji i indivudualna 1:1) upravo iz razloga što mislim da je važna intarakcija sa drugima, da bismo i na njihovim primerima osvestili neke svoje principe, a u onim osvešćenim imaš priliku da sagledaš i nečiju drugu perspektivu i shvatiš da ništa nije uklesano u kamenu- sve je manje više naša interpretacija stvari i događaja. Što bi stari dobri Molder i Skali rekli, istina je negde tamo. 

   Druga stvar koja je značajna da ti kažem jeste da svi mi, koji “delimo savete” bilo u psihoterapijskoj ordinaciji ili još češče po famoznim društvenim mrežama, imamo svoje “falinke”. Većina psihologa, psihoterapeuta, a često i lekara, su odabrali ovu profesiju iz razloga da pomognu prvenstveno sebi ili nekom sebi bliskom. Skidam kapu onima koji nisu imali potrebu za tim, ali se istovremeno i nadam da razlog tome nije narcistička ličnost 😉

Dobra stvar u tome je što je zaista moguće uspeti u tome, dakle mi uspevamo da pomognemo sebi, a dokle god je tako, postoji nada da možemo pomoći i nekom drugom. 

    Posle ovolikog uvoda, red je jelte da ti i ja sad dam nekoliko saveta 😉 Šta to, pored ili pre gore navedenih saveta, može da bude pozitivan prekidač u našoj glavi?

• Ne upoređuj se sa drugima već uči od njih. 

     Zašto su ljudi koji su izdvojeni iz gradske graje srećniji i zašto oduvek postoje statusni staleži u društvu? Zato što je upoređivanje zlo današnjeg sveta. Dakle nisu deca na selu srećnija zbog nemaštine već zato što nemaju sa kim da se upoređuju, svi su u istoj muci. Nije da oni ne maštaju o boljem životu već im ne bode svakodnevno oči ono što ih boli. I ti roditelji, naravno da bi voleli da im je život bolji, da imaju i materijalno više, nećemo da se lažemo. Ali nemaju instagram na kome svakodnevno iskaču slike i videi savršeno oraganizovanih mama, koje posle jutarnjeg treninga tiptop sređene na nekom prelepom skupom mestu provode kvalitetno i kreativno vreme sa svojom decom i muževima,  stižu da piju kafu i koktel pored bazana, čitajući neko opuštajuće štivo ili skriptu za predstojeći ispit, dok usput i odgovaraju na mejlove klijenata svoje privatne firme. Za to vreme njen izvajani muž ostavlja najnoviji Iphone i ključeve od BMW-a pored bazena i na pauzi između sastanaka za milionske ugovore održi čas plivanja svojoj savršeno vaspitanoj deci. O drušvenom životu da se ni ne priča…

    Ok, nadam se da ti je jasno da sam namerno preterala i iskarikirala. Ali sa razlogom. Jer se ovde radi samo o našoj interpretaciji nečijeg života. 

    Društvene mreže tj. njihovi sadržaji su toliko raznoliki, da ama baš svako može da odluči šta će biti njegova ciljna grupa i gle čuda-ima mogućnost da bira kakav sadržaj želi da konzumira. Možeš da pratiš sve učesnike zadruge ili neke ljude poput gore opisanih i da ih pljuješ, da ti usta budu puna njihovih mana. Seti se samo da kada o nekome pričaš- ukus gorčine ostaje u tvojim ustima. Ili možeš da izabereš da pratiš neki za tebe koristan sadržaj i za tebe inspirativne ljude. 

    I ako je gore opisani par inspirativan za tebe i ta žena predstavi svoj organizacioni plan kako sve to uspeva i ti uspeš 1% od toga da primeniš u svom danu, zar to nije super? U svakom slučaju je bolje nego da je gledaš kroz prizmu zavisti i ljubomore i misliš “ma lako je njoj”. Možda joj zaista i jeste lako i možda joj je oduvek bilo lako, možda je imala i bogate roditelje koji su joj plaćali najbolje škole, sada ima uspešnog muža koji joj omogućava lagodan život. Pa šta? Zar treba neko da bude linčovan jer je imao sreću da ne odrasta na salami i hlebu? Zašto po difoltu mora da znači da, ako je neko bogat, mora da je bahat i loš čovek? I zašto nas je sramota da težimo ka takvom životu? Odmah da kažem da sam i ja bila jedna takvih mišljenika. Naučeni smo tako. 

Znam da će sad biti upadica da sreća nije para puna vreća. I to je najtačnija istina ikada. Ali šta ako taj neko svoju vreću koristi da pomogne nekom, samo ne priča o tome, već to radi “za svoju dušu”? Ako tim novcem pomaže bolesnoj, gladnoj ili napuštenoj deci? Nažalost smo svakodnevno svedoci toga da dečiji životi ili bar njihova prilika za istim itekako imaju cenu. Naravno da je to daleko od činjenice da samo bogati pomažu. Svedoci smo i da se mnogo veći broj dobročinitelja trudi da prehrani svoju a pomaže i drugoj deci ili generalno ljudima kojima je potrebna pomoć, ne samo novcem.  Ovde svakako nije poenta da se polarizuju ekonomski statusi, jer čini mi se da je oduvek postojala samo podela na dobre i loše ljude. 

Poenta je da shvatiš da svako pokušava da sebe i svoju porodicu drugima prikaže u najboljem izdanju. I to je svačije legitimno pravo. Ne daj Bože da je drugačije. Zamisli da je drugačije pa da svi idemo okolo i pričamo svakom prolazniku na ulici kako nam je dete dobilo ukor u školi jer je udarilo drugo dete, da smo u PMS-u i da nam svi idu na živce, da nam se majke i svekrve mešaju u brak, da nam se čini da je muž postao hladniji pa još uradimo anketu da ljudi glasaju da li misle da ima ljubavnicu. 

   Dakle, dođimo sebi, dok još imamo kome. Jer ako nastavim da se upoređujemo i opterećujemo kako su svi, u svakom pogledu bolji od nas, umesto da učimo od njih i trudimo se da i mi svaki dan postanemo po 1% bolji od sebe juče, izgubićemo i sebe od juče i sebe od sutra. 

Dakle, nije dovoljno da samo posmatramo i kao “aha pa znam ja to”, već i da to primenimo. 

• Ne pokušavajte da promenite okolinu i njihova uverenja, trošite svoju, složićete se dragocenu energiju.

Koliko samo energije trošimo objašnjavajući ljudima, najčešće onim najbližima, ubeđujući ih kako ono što mislimo i radimo ima smisla.

Naročito je to slučaj sa temom vaspitanja dece. Moraš da shvatiš da oni pretpostavljaju da ti uopšte nemaš ideju kojom se vodiš i zato su oni tu “da ti objasne kako treba”. Neretko su to čak i ljudi koji nemaju decu, pa počinju rečenicu sa :”Kad ja budem imala dete neće ono meni…”, sami nastavite niz 😉  A vrlo često su to najbliži članovi porodice ili prijatelji, sa jednim malim detaljem- oni imaju već odraslu decu ili bar u onom uzrastu gde je verbalna komunikacija mnogo lakše izvodljiva, zaboravili su kako je zaista bilo kad su bili mali, ali svakako signaliziraju da “bez čvrste ruke nema ništa” i naglašavaju da “ti to govore jer žele najbolje i za tebe i za tvoje dete”. I to je zaista istina. Bez sarkazma. Oni ti zaista to kažu iz najbolje moguće namere. I ne treba da im zameraš, da se svađaš sa njima. To je trošenje energije, koje ionako nemaš baš puno, a može dovesti do ozbiljnih nesuglasica i teških reči koje se posle teško mogu ispraviti. 

Ono što možeš da uradiš jeste da prepoznaš dobru nameru, umiriš onoga u sebi koji bi “itekako imao šta da odgovori”, kažeš da je taj neko u pravu. Razmisliš o tome…ako zaista postoji kontruktivan savet koji je u skladu sa tvojim uverenjima-zahvališ se i primeniš ga. Ali ako se to kosi sa tvojim idealima, samo pusti. Bomba koju ne primiš nije tvoja, ostaje u rukama onog koji ti je daje. Možda to bude značilo i proređenje (dakle ne nužno prekidanje) ili prilagođavanje trenutnih kontakata sa tim osobama. Ako je u dobru svrhu, u svrhu toga da se dugoročno očuva bliskost, to je u redu. Bolje to nego svađa koja bi dugoročno narušila odnose. Naročito to može biti korisno ukoliko primetis  i osvestiš da, u prisustvu tih osoba, iz razloga što ti znaš njihov stav, postaneš promenljiv i nedosledan sebi, jednostavno “padneš pod njihov uticaj” i to isključivo u trenucima koje provodiš sa njima. Posle toga sledi ponovo faza frustracije i grižnje savesti u tebi, a u tvom detetu unutrašnji rascep jer ne zna koju poruku treba da primi. To udaljavanje će biti naravno primetno i tim osobama i možda praćeno upadicama “nema veze, setićeš se ti mojih reči”.  I seti se, ali bez teških reči i puno objašnjavanja. A posle kritičnog perioda, obično sa zrelošću dece i nas kao roditelja, ti kontakti mogu ponovo da se intenziviraju. 

• Pomoć u kući

      U suštini je sjajna stvar ko može sebi da je priušti, a još sjajnija ako je podržavajuća vašim idealima. Sa mojima se nažalost trenutno malo kosi. Imala sam priliku da je imam, ali sam je u poslednjem trenutku odbila. Što nužno ne znači da je to bila dobra, niti konačna odluka. Postoje ljudi koji imaju pomoć oko kuvanja, čišćenja kuće, dvorišta, čuvanja dece…i to je sve u redu. Svi ćemo se složiti da (uglavnom) žene danas jesu preopterećeno preopterećene svim dnevnim obavezama oko dece, kuće, posla, ideala ženske lepote i mnogim drugim blagodetima savremene današnjice i sjajno je ako nešto od toga mogu da skinu sa svojih pleća. 

Obično se kaže da ne treba da se opterećujemo punom korpom (ili za petočlanu porodicu 6 korpi nakupljenog) veša, prljavih sudova ili haosa u kući jer se deca neće sećati toga, već vremena koje ste proveli sa njima. I to je tačno…donekle. Istina je, neće se sećati ako se to desi ponekad. Ali ako konstantno živite u haosu itekao će se sećati. I ne samo to, već će oni nastaviti da žive u haosu i kada odrastu. Vrlo malo mi zaista vaspitamo decu tako što im pričamo kako stvari treba da se rade u životu, najvećim delom oni jednostavno gledaju naše postupke i kopiraju ih. Dok su mali svesno, a posle nesvesno. 

   Šta ti to govori? Mene je odvratilo od ideje da uzmem pomoć u kući. Iako bi mi sigurno bilo lakše, ali bojim se kratkoročno. Moj strah je bio, i još uvek jeste, da kada ja kažem svojoj deci da treba da pospreme sobu, njihov potpuno legitiman odgovor će biti odbijanje jer “zašto oni to da rade, kada je tu  teta koja čisti kuću”. Uostalom, ni mama to više ne radi. 

Možemo mi da objašnjavamo do sudnjeg dana kako je mama ceo svoj dotadašnji život sve to radila ali trenutno ne stiže jer želi više vremena da provede u igri sa njima. Rezulat je da oni neće baš razviti radne navike. A svi mi jelte želimo da naša deca izrastu u sposobne ljude. Sposoban znači da budeš u stanju da se suočiš sa svim životnim situacijama. 

Postoji jedna priča koju sam čula od svoje tetke koja je ojačala moju ideju. Naime kod jedne doktorke, kojoj je ona čistila kuću i kancelariju nestalo je sredstva za čišćenje kupatila i tetka joj je rekla da kupi, kako bi imala za sledeći put. Kada je sledeći put došla, sačekao ju je sprej za čišćenje stakla. Kada joj je rekla da joj ne treba to, već sredstvo za čišćenje kupatila, ova joj je odgovorila da ona uopšte ne zna šta treba da kupi i kako to izgleda, jer je njena porodica ceo život imala spremačicu koja se brinula o svemu. 

    Znam, reći ćeš “ma mo’š misliti, pa ona je doktorka i baš je briga za kupatilo”, ali onaj ko je gledao seriju “Gore dole” bi itekako razumeo problematiku. Inflacija ni našoj generaciji nije strana. 

   Zato mislim da je najsjajnija “pomoć” u vašoj kući, dok su deca manja, tvoj partner. Jer gle čuda to je vaša zajednika kuća u kojoj živite zajedno i vaspitavate zajedničku decu. Nadam se sa istom vizijom. Jer ako nije tako, najmanji problem su vam kućni poslovi. 

A kad su deca veća, onda i partner i deca. Ako ste do tada sve radili kako treba, deca su postala svesna da u kući imaju i oni svoje obaveze, pa i u kućnim poslovima. Kada to uspete, isplatiće se dotadašnji trud. Evo i ja, iz ličnog primera, polažem sve nade u to ;).

   Naravno da to ne znači da ti kuća svaki dan mora biti kao apoteka i da ti na kraju dana padneš u nesvest od umora li se razboliš. Ili da je jako loše da prihvatiš pomoć kad je u pitanju neko veliko čišćenje ili spremanje ill da je katastrofa ako ne stigneš da spremiš ručak pa naručiš hranu. I to je u redu, sve dok je u skladu sa tvojim uverenjima i višim ciljem. Ovde je više govor o svakodnevnici koja i nama i našoj deci gradi navike. A ima li šta lepše od toga da kuća ne bude samo kuća već dom. A šta je drugo dom ako nije zajedništvo. 

• Održi važne delove svog identiteta.

     Dakle, čim čitaš ovo, skoro je pa jasno da si već majka (ili otac, ako postoji neki koji će ovo pročitati)  ili postaješ uskoro. Pretpostavka je da imaš i posao, aktivno ili trenutno na pauzi. Ako i nemaš, svakako imaš i druge delove svog identiteta.  Supruga, sestra, kćerka, drugarica, unuka, tetka, ujna, strina, ili neki od svojih hobija doživljavaš kao neodvojivi deo sebe… A zbog roditeljstva i svega do sada navedenog, odvojila si se od neodvojivog dela sebe. I ta rana neprestano krvari, a ti ne stižeš da je previješ. To vreme provedeš u samosažaljenju, jer jadna ti- žrtvuješ celu sebe a niko to ne ceni. I odmah da iskoristimo ovaj trenutak da se probudimo. Istina je da niko oko tebe nije svestan tvojih unutrašnjih rana, osim možda tvog psihoterapeuta! 

   Neće mnogo ni pomoći da ideš okolo (uglavnom za svojim partnerom) i ponavljaš kako život nije fer, jer on ima priliku da se bavi stvarima kojima puni baterije, a tvoje su već odavno istrošene i on ne radi ništa povodom toga. Teško da i može, čak i pored sve svoje dobre volje, da uradi nešto umesto tebe. Mnogo bolje od toga jeste da ti napraviš plan svojih prioriteta. Naravno da to ne treba da postane takmičenje vas dvoje ko će više sebi ugoditi, jer vas takav stav može samo udaljiti jedno od drugog. Vi treba da budete jedan tim, igrate na istoj strani. Ako dajete gol jedno drugom, ugrožavate sopstveni tim. Verujem da to nije krajnja namera i svakako ne vodi ka cilju. 

   Ako možeš, u skladu sa trenutnim mogućnostima, da pronađeš jednu (idealno i više) aktivnost za sebe koja te ispunjava, koja ti puni baterije, pokušaj da je sprovedeš u delo. Prvi korak je svakako da razgovaraš sa svojim partnerom o tome i da mu jasno i glasno predočiš svoju želju i akcijski plan, sa ciljem da ti pomogne da to i ostvariš. Jer je pretpostavka da, dok ti puniš svoje baterije, postoje deca koja prazne njegove. 

Verovatno je lakše parovima koji imaju još neke dodatne alternative kao što su bake i deke ili ostala rodbina i prijatelji, koji mogu da priskoče u pomoć. Ali neretko to, proporcionalno srazmerno učestalosti, bude magareća usluga unutrašnjem osećaju zadovoljstva i još češće novi razlog za svađu i udaljavanje. 

Dakle, brak ili bilo kakva porodična zajednica je institucija koja je sporazumno i svojevoljno sklopljena i, bez da mešamo feminističke ideale, treba da bude kao takva i održiva. To je moguće samo u obostranoj spremnosti na ulaganje svih potrebnih resursa. Ukoliko tvoj partner nije voljan da daje, a itekako je voljan da uzima, onda to više nije ni zajednica ni partnerstvo. To može biti itekako teško osvešćenje, ali što pre to shvatiš, bolje je za tebe i tvoju decu. 

   Samo te molim, nemoj da odustaješ pre nego što si i počela. Time odustaješ od sebe, a to boli. Ne pitaj me kako znam ;).  Uopstalom, to sigurno nije ono što želiš da vaša deca nauče od tebe. Zapamti da oni vide i ono čega ti nisi svesna.  

• Da li će te to mučiti i za godinu dana? 

      Koje je omiljeno žensko mesto za plakanje? Kupatilo naravno. A najčešći razlog? “Sve mi se nešto skupilo”. 

Dakle jasno je, što se više “sitnica” skupi u nama prostor se popunjava i na kraju dolazi do pucanja. Plakanje je svakako najblaža varijanta. A pomaže 😉

   Ako bismo raščlanili tvoje trenutne probleme na zasebne, kako i treba, sigurno bi zaista bilo problema koji se i dugoročno mogu sagledati kao takvi. Jer molim te, nisu svi problemi samo izazovi, postoje problemi koji su zaista problemi. 

   Ali ako izdvojiš one poteškoće koje te muče samo danas i za godinu dana ih se nećeš ni sećati ili što bi rekli “jednom ćemo se smejati ovome” i kao takve ih posmatraš, uštedećes sebi dragocenu energiju. Dete je dobilo lošu ocenu u školi, pobeglo je sa časa, upravo se potuklo sa starijim bratom, nije završilo domaći, komšija (ili muž) ti je prigovorio kako si loše parkirala, ručak je zagoreo, legla si jer si umorna pa ti je ostao nesložen veš. Pa šta? 

Zapitaj se samo, da li mi je korisno da se sada nerviram oko toga? Da li mogu nešto da uradim da to promenim? Ako je odgovor da, da li to mora odmah da se uradi ili će isti efekat imati i sutra? Da li ću se i za godinu dana nervirati oko ove iste stvari? Ako je odgovor ne, jasno je šta nam je činiti. 

Do sledećeg čitanja, 

tvoja Mama psihijatar 😉