Koliko ste puta, uglavnom u poslednje vreme, čuli reč Individualizam? A kako mi imamo genetski kod za preterivanje, volimo da kažemo Hiperindividualizam, kako bi se naglasio uglavnom negativan narativ.  Pa evo par rečenica iz polulaičkog gledišta.

     Šta je zapravo individualizam? 

     To je filozofski pravac koji podržava jedinstvenost, autonomiju, posebnost individue iliti ono na na čemu se danas popularno insistira-autentičnost. Međutim, čini mi se da nismo proučili definiciju do kraja.

    Ta individua treba da poseduje osobni sistem vrednosti, politička, socijalna, ekonomska i verska uverenja i stavove. 

Ne bih rekla da mi zapravo tako živimo, iako se često tako predstavljamo. Zapravo smo mi mnogo manje izdvojeni od kolektivnog duha nego što želimo da priznamo. 

    Ali činjenica jeste da živimo u dobu “ja sam Bogom dat” i “svi možemo sve, jer smo naravno svi posebni” i ono bez čega sve gubi smisao, a to je “brini se o sebi i za sebe, sve drugo je nebitno”. Ako se zdravorazumski zapitamo gde će nas to dovesti, nisam sigurna da bi nam se odgovor dopao. 

Ako se malo dublje zamislimo, biće da smo bez kočenja uleteli u bazen prepun samovažnosti, samoisticanja, samoljublja i samouzdizanja. Samo, samo, samo, samo….samo da se ne udavimo. Čak i ako nespretno plivamo, slepi smo i gluvi za ovog pored sa dušekom, jer- ne treba nama niko. Pogledamo ga na trenutak, ali samo toliko da učvrstimo svoje verovanje da smo mi bolji, posebniji, važniji, pametniji. Bitno je da se kruna na glavi ne pomera, čak i ako nas težinom vuče na dole. Kada bismo samo imali sposobnost da pogledamo postavku stvari iz ptičije perspektive. 

     O, pa čekaj…To samoljublje, samouzdizanje, samovažnost…nije to individualizam, to je ustvari egoizam. A ako ga obogatimo stavom da je svet onakav kakvim ga mi vidimo i nikako drugačiji, eto nam i egocentrizma u goste. 

     Složićete se da je to prilično nezgodna kombinacija…kod nekog drugog naravno, ne kod nas, jer mi smo posebni, bolji od drugih 😉

     I dobro, gde tu nastaje problem? 

    Problem nastaje onda kada mi kao takvi, Bogom dati, rešimo da se osamostalimo od društva i sistema, jer mi naravno znamo bolje.  Čik pogodi, društvo to prihvati i kaže “samo napred”. I svima super…dok ne dođe težak, osvešćujući trenutak u kome shvatimo da možda ipak nismo tako posebni, jer nismo uspeli ono što neko drugi jeste (koji je, usput rečeno, bio u malo povoljnijem društvenom položaju, ali psssss…to niko ne sme da zna). 

 Kako je očaranje majka svih razočaranja, vrlo brzo dovodimo ne samo svoje sposobnosti već i celokupnu ličnost u pitanje. 

    Tako očajni, pokušavamo da se opravdamo i tražimo krivca u nekom drugom. 

    A šta društvo radi? 

    Ono sa smeškom odgovori da smo mi sami tražili da budemo individue i time prezeli svu odgovornost na sebe. Dakle, ako ne uspeš-sam(o) si (ti) kriv. 

    Kakve to posledice može da ima?

    Pa ako sve zavisi od tebe, a jednom već nisi uspeo, ili je neko uspeo više od tebe, ti počinješ da se plašiš. Čega? Svega. Onoga što može i ne može usput da se desi. Zašto? Zato što to još nisi iskusio (ili jesi ali sa negativnim ishodom, ili neko drugi jeste ali takođe nije bio povoljan ishod), a kako je sva odgovornost na tebi-strah je sve veći. 

    Šta se onda dešava? Strah od straha i posledično izbegavanje ili tiho odustajanje. 

     Hm…zar to nije anksioznost? 

 A kako nesreća nikad ne dolazi sama- ti se povlačiš a drugi, koji su još uvek posebni(ji) uspevaju. Ti kriviš sebe, postaješ razdražljiv, ponekad i tužan, puno razmišljaš ali ne usuđuješ se da doneseš odluku, to ti oduzima san, osećaš kako ti je glava puna misli i ne možeš više ni na šta da se skoncentrišeš, uostalom nemaš volje jer ne vidiš svrhu, sve više se osamljuješ i ne vidiš izlaz- eto je depresija. 

    I onda se pitamo kako je moguće da psihičke bolesti, pre svega depresija i anksioznost, uzimaju primat. 

    Gde leži nada?

    U tome da shvatimo da je naša najveća posebnost ustvari mogućnost da održavamo veze sa drugim ljudima. Mi smo deo društva. Društvo ne može da fukcioniše bez pojedinca, niti pojedinac bez društva. Kao delovi slagalice, mi jednostavno nismo potpuni ako stojimo sami; tek kada se uklopimo u širu zajednicu, postajemo savršena slika. 

     Preneseno na porodičnu dinamiku, ako porodicu gledamo kao maketu društva, zamislite da svako dete u vašj porodici insistira na svojoj posebnosti i autonomiji, i to na način koji njemu prija.        

     Kako bi to izgledalo da svako dete radi samo i isključivo ono što ono želi, jede samo ono što je po njegovom ukusu, spava i ustaje kad ono smatra da treba, ide u školu samo kad mu se ide i uči samo ono što mu je zanimljivo… 

Ne deluje ni zanimljivo ni održivo, zar ne? 

    Dakle balansiranje između sopstvenih potreba i interesa zajednice, kao i poštovanje drugih stvara harmoničnije i funkcionalnije društvo u kome individue mogu prosperirati, ali bez narušavanja temeljnih vrednosti društva. 

    Budimo deo društva i učinimo ga boljim 😉

Do čitanja,

vaša Mama Psihijatar