U prethodnom tekstu sam pokušala da objasnim da nije svaka (postporođajna) tuga depresija, a u ovom ću objasniti šta ona jeste, kako biste lakše kod sebe ili drugih prepoznali tu neman, koja ume da guši tiho, bez najave i bez glasa. 

    Među prvim pacijentima nakon mog povratka sa porodiljskog posle trećeg (i najzahtevnijeg) deteta, bila je 40-godišnja žena sa 9-mesečnom bebom koju je na pregled dovela njena jednako očajna i uplašena majka. 

    Slučajnost ili ne (a verujem da ne), od nas četvoro kolega, “dodeljena” je meni. Da pojasnim, u tom trenutku ja radim na odeljenju urgentne psihijatrije, gde postoji mogućnost jednog savetodavnog razgovora, ali ne i kontinuirane psihoterapije. 

    Pogledam bebu u kolicima i pacijentkinju koja, sklupčana u naručju svoje majke, grca u suzama, kao da očajnički pokušava da se vrati u njenu matericu na sigurno i pobegne od neizdrživog bola duše. Srce počinje drugačije da kuca. Udahnem duboko i uputim se ka njima. Predstavljam se i pitam pacijentkinju da li je u redu da razgovor započnemo nasamo, a posle, po potrebi, uvedemo njenu majku. Slaže se i polazi za mnom. 

    Možda se pitate zašto bi za razgovor uopšte trebala njena mama, ona je odrasla osoba, a ne dete. To je tačno, ali je u ovom slučaju jako važno dobiti i objektivne podatke od bliske osobe o eventualnom suicidalnom ponašanju. 

    Prvih 20-tak minuta razgovor nije moguć, a ni poželjan. Tek poneka reč u udahu između jecaja. Potpuno ogoljenje duše koja se sprema da zaroni u dubinu mora suza. 

   Reči su u tom trenutku skoro nepotrebne. Osećam njen bol, ili svoj…ko će ga znati… Podsećam sebe da sam u ovoj situaciji ja terapeut, iako više puta gutam knedlu i uzdržavam se od sopstvenog potopa. 

    Posle nekog vremena započinjemo razgovor. Školski primer postporođajne depresije. 

    Doživljaj preplavljenosti kako emocijama tako i obavezama; nemogućnost emocionalnog povezivanja sa bebom i poslednično izjedanje osećanjem krivice; udaljavanje i od starije ćerke, sumnja u svoje majčinske sposobnosti, preterana briga, iscrpljenost, iritabilnost, česte i nagle promene raspoloženja, osećanje besa, koje “ne bi smelo da se ispolji” pa se pretvara u osećanje beskrajne tuge, bespomoćnosti i unutrašnje praznine; poremećaj spavanja (nevezan za bebin cirkadijalni ritam), gubitak apetita i naglo mršavljenje; nemogućnost donošenja odluka, gubitak interesovanja čak i za aktivnosti koje su ranije donosile zadovoljstvo, učestale glavobolje i osećaj sveukupnog besmisla… I tako, mesecima srce kuca jer zna da mora, ali duša pati u tišini, skrivena od sveta, od sebe, od istine koja je suviše bolna da bi se i izgovorila. 

   Suicidalne misli ili misli o nanošenju štete bebi srećom nisu bile prisutne, ali u mnogim slučajevima teške postporođajne depresije i te kako jesu i to se ne sme zaboraviti.

    Da li to dođe tako “samo od sebe”? Ne nikako. Ništa ne dolazi samo od sebe. Mi obično mislimo da je samo za dobre i lepe stvari potrebno da se “poklope zvezde”. Za depresiju je takođe potrebno da se mnogo stvari poklopi i preklopi da bi se ona ispoljila u svom punom potencijalu, samo su te zvezde upornije…one se talože jedna po jedna tu negde u dubini…čvrsto se držeći za ruke grade kineski zid oko duše koja postaje sve usamljenija, dok naposletku ne izgubi pogled u spoljašni svet.

    Otežavajuća okolnost za dalju terapiju (stacionarno lečenje i farmakoterapiju) je to što pacijentkinja doji i ne želi da prestane, jer je to jedino zbog čega se oseća kao majka. 

    Nasuprot mišljenjima da u toku trudnoće i dojenja ne smeju da se koriste lekovi, istina je da postoje psihofarmaci koje smeju piti i trudnice i dojilje, ali najnedelotvornija terapija u ovoj situaciji je pružiti recept pacijentkinji. Time bi se skoro osiguralo neuzimanje terapije, a još važnije-doprinelo pogoršanju stanja.

    Zašto? Zato što bi to bilo još jedno bolno iskustvo neprihvatanja, odbacivanja i banalizovanja, što skoro svakodnevno doživljava u porodičnom okruženju…dokaz o “slabosti karaktera” i potvrda njene razarajuće misaone hipoteze “Ja sam loša. Ja sam kriva za to što mi je loše i potpuno sam nemoćna pa neko mora “da me popravi”.”

    To nikako nije tačno, ali je toliko duboko uverenje da ponekad ni godine psihoterapije ne mogu da ga iskorene.

        Neću ulaziti u procese i fenomene koji su se u tom trenutku odvijali u terapijskom odnosu između pacijentkinje i mene, ali nakon više od 3 sata suza, razgovora, psihoedukacije, traženja terapijskih mogućnosti (u Nemačkoj postoje klinike za stacionarno lečenje majki sa decom, kako ne bi morali da se odvajaju) i “aminovanja” od strane mog mentora odluka je pala na pokušaj ambulantne psihoterapije u kombinaciji sa odgovarajućom farmakoterapijom, što je generalno najbolja kombinacija.

Usledio je zaista rudarski posao. Ali do zlata nikad nije bilo lako doći. 

    Od prevazileženja straha donošenja pogrešne odluke i preuzimanja odgovornosti, osvešćivanja sopstvenih emocija i kontrole istih, preko uspostavljanja dnevnih rutina, postavljanja granica (zdravih granica, ne ovog danas popularizovanog individualizma), izgradnje samopoštovanja (jer nema samopouzdanja bez samopoštovanja), uspostavljanja emocionalne bliskosti sa bebom, razumevanja emocionalnih (agresivnih i regresivnih) reakcija starije ćerke i ponovnog uspostavljanja odnosa sa njom, rada na sopstvenoj zaleđenosti u detinjstvu, prepoznavanja ponavljajućih obrazaca u nepodržavajućem partnerskom odnosu i intenzivnim bavljenjem komunikacijom u istom, do prevazilaženja osećanja bespomoćnosti i konačno, socijalne aktivacije. 

Zašto ovo nabrajam? 

    Da bude jasno da, iako se naziva postporođajna, ova depresija ne nastaje samo kao posledica hormonskih oscilacija uslovljenih porođajem, već je to ceo jedan sistem barutnih čestica  koji se duži vremenski period formirao u jednu bombu, a porođaj je samo triger koji je otpustio ručicu i doveo do eksplozije. 

To je samo ona kap koja prelije čašu punu žuči, u kojoj se osoba guši, bez želje za izbavljenjem, jer su sva dotadašnja koprcanja rezultirala samo dubljim tonjenjem.

    Istina je da ne postoji jedan uzrok depresije, to je uvek skup faktora. Ranije se mislilo da su glavni uzrok biohemijske promene u nervnom sistemu, pa su tako napravljene različite grupe antidepresiva koje deluju na različite načine i takoreći uspostavljaju ravnotežu. Danas se zna da ta hipoteza pada u vodu jer se biohemijska ravnoteža postigne relativno brzo, a simptomi depresije nekim čudom i dalje perzistiraju. Tako da je jasno da više činilaca udruži svoje snage kako bi ovu neman postavili na tron. To su: genetska predispozicija, struktura ličnosti, psiho-socio-ekonomske okolnosti, životni događaji, kao i hormonske promene. Sasvim je jasno da ne postoji čarobna pilula koja bi u jednom mahu savladala sve ove pijune. Iako bi to, razume se, bilo idealno i za osobu koja pati i za one koji su učestvovali u izgradnji patnje. To važi za svaku vrstu depresije, pa i postporođajnu.

    Još jedna zabluda je da se postporođajna depresija obavezno javlja neposredno nakon porođaja, i to prevashodno kod prvorotki, ali zapravo ona može da se javi bilo kada u prvih godinu dana od porođaja, i nikako nije ograničena samo na prvi porođaj. Time je još jasnije da je najvažniji činilac za prevazilaženje, a i nastajanje PPD, socijalno okruženje i podrška, odnosno izostanak iste.  

    Dakle, obrni-okreni opet smo kod podrške. 

    Šta to konkretno znači?

Prvenstveno se misli na podršku unutar porodice, sekundarne i primarne. Ali na onu podršku u pravom smislu. 

Nije podrška partner koji će povremeno “pomoći” oko bebe (koja, uzgred rečeno, nosi pola njegovog genetskog materijala- mislim da je jasno šta želim da kažem :)) i očekivati naklon do poda za to; majka ili svekrva koja uvek zna bolje kako treba sa bebom; sestra koja tiptop sređena, iz najbolje namere, sugeriše kako treba da se malo dovede Nije podrška partner koji će povremeno “pomoći” oko bebe (koja, uzgred rečeno, nosi pola njegovog genetskog materijala- mislim da je jasno šta želim da kažem :)) i očekivati naklon do poda za to; majka ili svekrva koja uvek zna bolje kako treba sa bebom; sestra koja tiptop sređena, iz najbolje namere, sugeriše kako treba da se malo dovede u red ili drugarica koja neće da je zove na druženje, jer “zna da ionako ne bi mogla”. 

A šta jeste podrška? E pa sve suprotno od ovoga. 

To ne znači da će zbog 2-3 lepe reči nestati svi simptomi, ali u prepunoj čaši 2-3 unižavajuće mogu itekako dovesti do prelivanja.

     Šta je najvažnije imati na umu? Postoji terapija! 

    Ali važi kao i za sve…mora se započeti. Zato, ako ste u prilici da budete podrška nekome u ovoj borbi (za život)-dajte sve od sebe…pažljivo slušajte i potražite način za obezbeđivanje stručne pomoći.

    A ako si se ti pronašla u ovim tamnim mislima i teškim emocijama, samo pokušaj da se setiš da nije oduvek bilo tako. Dakle, opet možeš prodisati, iako ti se to sada čini nezamislivo. 

    Negde si pročitala ili čula na instagramu “da je sve u tvojim rukama, da treba samo da promeniš misli, da misliš pozitivno i sve(t) će se promeniti”… Ti pokušala, naravno bezuspešno, jer to, kao prvo ne radi, a kao drugo ti ne da ne možeš da misliš pozitivno, već često ne možeš da misliš uopšte. To je kao da, kada uganeš skočni zglob, samo promeniš patike i očekuješ da ćeš moći nesmetano i bez bola da hodaš. Zato, ne pokušavaj više da “samo misliš pozitivno”. To možda radi nekom u nekoj drugoj situaciji, ali u slučaju teške depresije ne može da uspe nikada i nikome. Dakle, nije do tebe već to ne radi. 

    Šta ipak možeš da uradis? 

    Ako imaš podržavajuću okolinu-svakako da podeliš svoju bol sa njima i da zajedno pronađete stručno lice koje će ti pomoći. Nemoj da čekaš “da samo prođe”, jer ni to ne radi. 

    A ako nemaš ni jednu podržavajuću osobu u svom okruženju, ili svoje misli doživljavaš toliko lošim (ili sramotnim) da mišliš da ne bi preživela bol ako bi to podelila sa nekim poznatim, seti se da lekari imaju obavezu lekarske tajne i uglavnom ne postoji nešto što bi mogla da im kažeš, a da nisu već čuli, naročito psihijatri. 

    Pretpostavljam da već preračunavaš koliko novca treba za psihijatra/psihoterapeuta, ali ne mora tako. Ja želim da verujem da i u državnoj praksi postoje i dalje lekari koji nisu samo doktori po zvanju, već se bave lečenjem u onom suštinskom smislu naše profesije. Bar koliko je meni poznato, na sreću se kod psihijatra još uvek može doći bez viskija i koverte.

I za kraj, nekoliko pitanja koje ja postavljam svojim pacijentima i nisu specifični samo za depresiju. 

-Šta je to što možete da uradite sami, bez da zovete druge, a da Vam bude bolje?

-Šta je to što možete da uradite sa nekim drugim kada Vam je loše, a što će Vam pomoći da se osećate bolje?

-Koga možete da pozovete kada Vam je loše?

-Kome ćete se obratiti za profesionalnu pomoć?

I zapamti, ne može da se popravi samo ono što se ne pokuša. 

Do skorog čitanja, 

Tvoja Mama Psihijatar