-“Ma pusti je, sad je u onoj postporođajnoj depresiji, nepodnošljiva je.”

-“Au brate, ko će sad izdržati ove hormone?”

-“Ove današnje žene su baš razmažene. Moja baba bre rodila devetoro i to kod kuće, sledeći dan otišla na njivu da kopa, a ove naše danas samo kukaju.”

-“Blago tebi, sad možes po ceo dan da uživaš kod kuće sa bebom.”

-“Zašto si sad koji đavo nervozna? Ceo dan si kod kuće, ne radiš ništa i opet ti ne valja.”

-“E a da ti odeš kod psihijatra i počneš da koristiš neke lekove?”

-“Nisi ti sad uračunljiva, bolje je da dođe moja mama i da se brine o bebi. Ona je sama to predložila”

-“Hajde saberi se malo! Treba da budeš srećna! Dobila si zdravo i pravo dete. Znaš li koliko žena to ne može?”

Ako čitaš ovaj tekst, sigurno si bar jednom čula neku od ovih rečenica , upućenu tebi ili nekom tebi bliskom, jer su nažalost toliko česte, naročito na našem području.

A onda, ne možeš da se ne zapitaš: “Čoveče zaista, šta se to dešava sa mnom? Da li je moguće da se samo ja osećam ovako? Kako druge žene uspevaju?”

U želji da proveriš sopstvene misli, otvaraš naravno instagram, jer šta bi drugo bila merna jedinica stvarnosti. Kad tamo, gle čuda- mlade mame sređene od glave do pete, bebe još sređenije u najnovijim kolicima sa ugraviranim imenom na kolicima, dudi, ćebencetu…ujutru bezbrižno šetaju ili piju kafu sa drugaricama, savršene fotografije ukrašene još savršenijim tekstom, popodne slike iz teretane uz opis “me time”, a uveče “date time with my hubby”.

Okreneš se oko sebe…Levo ajfelov toranj veša za slaganje, desno himalaji sudova za pranje. Na putu do sobe iz koje te doziva bebin plač naletiš na ogledalo, a u njemu neka blago pogrbljena osoba sa podočnjacima, masne kose vezane u rep, u majici sa dve fleke u predelu grudi i jednom na levom ramenu . Usput ostavljaš šoljicu hladne kafe i napola pojeden sendvič. Vreme je za hranjenje…opet. Nema veze, sutra ćeš se okupati.

Osećaš se kao beznadežan slučaj i već u sledećem trenutku prizivaš google u pomoć. “Da, sigurno je postporođajna depresija, nema šta drugo biti… Ovo je početak kraja.”

Da li je zaista tako? Da li je svaka postporođajna tuga zaista depresija? 

Kratko i jasno-NE!

Danas, kada se mnoge stvari čak i u svakodnevnom govoru psihijatrizuju, svi sve znaju, naročito o depresiji i anksioznosti. Biće da su to dva najpretraživanija pojma na googlu. A opet, vrlo lako ih sa jedne strane lepimo nekome, a sad druge banalizujemo. 

Analogno onome da “nije zlato sve što sija”, možemo sa još većom sigurnošću da kažemo da nije svaka tuga ili neraspoloženje-depresija. 

Svaka depresija, pa i postporođajna, je jedna ozbiljna psihička bolest koja zahteva terapiju i ne treba je ni na koji način banalizovati, a još manje koristiti je kao jednu besmislenu rečcu u svakodnevnom govoru. 

E sad, niko ne spori da se žena u toku trudnoće i posle porođaja može izmeniti do skoro neprepoznatljivih granica. Ali hej! Pa kako bi drugačije iznela i donela celo jedno novo biće na svet! 

Koliko je vredan jedan novi život? Najbolje i najbrže ćete dati odgovor ako pomislite na sopstveno dete. 

Pa kako smo onda došli do toga da obezvređujemo onoga ko donosi nešto najvrednije na svetu?!

A za svakog muža koji je mišljenja da žena ionako “ništa ne radi i samo uživa kod kuće sa bebom”, imam jednu molbu. Zamisli da te iste žene nema, ali onako istinski da zamisliš….da je ona “samo” rodila bebu i kao roda je donela kući, a onda svu ostalu brigu prepustila tebi. Nije da nema muškaraca koji su tu tragediju nažalost iskusili. E pa shodno tome, “Hajde saberi se malo! Treba da budeš srećan i zahvalan! Imaš ženu koja u potpunosti zbrinjava TVOJE zdravo i pravo dete”;)

Imala sam toliko jak poriv da sad ovde saspem sve endokrinološke činjenice o estrogenu, progesteronu, oksitocinu, prolaktinu, tiroksinu i kortizolu, tj. njihovim ulogama i oscilacijama za vreme trudnoće, porođaja i postporođajnog perioda. I da, onako kako samo mama u najranijem postporođajnom periodu može, vičući branim FIZIOLOGIJU tela i psihe. Ali sam usput shvatila da tu nema da se kaže ništa što već nije rečeno i naučno dokazano, bar onima koji su želeli da steknu to znanje. Ostali bi to ionako samo preskočili. 

Ali ne mogu da se ne osvrnem na to čudo prirode koje može da iznese samo majka. Zamisli koliko stvari u organizmu žene mora konstantno da se menja da bi se rodilo jedno novo biće. Tu najmanje mislim na fizičke promene, ali ruku na srce, i najbanalnija činjenica da se težina u roku od 9 meseci poveća za 10-30 kg deluje već dovoljno iscrpljujuće. Ali svakako omiljena činjenica koju svaka majka sigurno zna i obožava da spomene, jeste da “muškarci nikad ne bi mogli da podnesu bol porođaja”. Ali mislim da to nema veze sa muškarcima ili ženama, već isključivo sa rađanjem i tom božanskom ljubavlju. Zaista je dokazano da je intenzitet bola na porođaju 57 jedinica, dok telo (i muško i žensko) može normalno da izdrži do 45 jedinica bola. Ali smo svedoci da i očevi dobijaju neverovatnu snagu i izdržljivost kada su njihova deca u opasnosti i sigurna sam da bi u istoj situaciji i oni izdržali istu bol. 

Tako da, dragi muževi i očevi, ovo nije kritika, već oda vama i podsetnik koliko ste važni i nama i bebi u tim prvim postporođajnim nedeljama.

Teško je da razumeš, znam. I teško je da se nosiš sa tim jer su promene raspoloženja nekad takve da ne znaš šta treba da kažeš ili da radiš. Ali veruj, ni njoj nije lako sa samom sobom. Sve te promene raspoloženja su strašne i za nju. To je jedna nova, ponekad potpuno drugačija osoba u ogledalu, fizički i psihički. 

Odjednom je uparena pidžama stilski vrhunac, najčešće gledani videi o dojenju i pravilnom hvatu, pogledom kroz prozor orijentacija da li je 2 popodne ili 2 ujutru, preispitivanje da li je i koliko puta piškio, koliko mililitara popio… curi sve…malo krv, malo mleko, malo suze…pa se sve to pomeša sa mirisom izbljuckanog mleka. 

Odraz u ogledalu svaki dan ima sve veće podočnjake. 

Preplavljuje je do tada nepoznati strah. Strah da gubi kontrolu nad sobom i svim oko sebe, a ponajviše da je nikad više neće povratiti. Zato joj je važno da budeš tu…da budeš u stanju da kroz sve te slojeve vidiš ponovo onu istinske nju i da joj daš veru da će opet biti ona stara, ili još bolja i vrednija. 

Možda je teško da poveruješ, ali ne treba da “skidaš zvezde sa neba” niti da činiš nešto vanvremensko. Tvoj osmeh, reč ohrabrenja, poljubac, zagrljaj, supica iz kesice,  kafa ili čaj, izvađeni sudovi iz mašine, šetnja sa bebom kako bi ona odmorila, briga o starijoj deci… bilo šta od toga može učiniti čuda za njeno psihičko i fizičko blagostanje. Ovo je tvoja idealna prilika da budeš stub podrške, stena sigurnosti i oslonac. 

Scenario broj 1:

„Svaki dan u ovom postporođajnom čudu donosi nove izazove, ali i neopisivu sreću koja preplavljuje svaki deo moga bića. Sve ove promene, i fizičke i emotivne, postaju mi deo svakodnevnice, dok se pokušavam pomiriti sa novom ulogom majke, ulogom koja mi donosi najveću ljubav, ali i najveće strahove. Srećom, tu je moj divni muž koji me bezrezervno podržava i deli sa mnom ovo iskustvo. Osećam njegovo svekodnevno divljenje i ljubav. Tu je da me uteši, ohrabri i otera strahove. 

Osećam se jačom nego ikad, iako su dani ponekad ispunjeni umorom i nesigurnošću. Svoje telo promatram s divljenjem, jer znam da je ono bilo dom mog malenog anđela devet meseci. Ožiljci porođaja sada postaju moji ožiljci ponosa, simboli moje snage i izdržljivosti.

Najuzbudljiviji trenuci su oni kada osetim mali stisak moje bebe oko mojih prstiju, ili kada mi se njen osmeh uputi, kao da mi govori da sam najbolja mama na svetu. Svaki trenutak proveden uz nju donosi mi novu energiju i hrabrost da se suočim sa svim izazovima koje majčinstvo nosi.

I dok prolazim kroz ovaj period sa svim svojim usponima i padovima, shvatam da sam ja nova ja – jača, strastvenija i spremnija da volim bezuslovno i sa punim srcem. Majčinstvo je putovanje koje me preoblikuje svakog dana, čineći me boljom osobom i dublje povezanom sa svetom oko mene.

I tako, kroz sve suze, smeh i nespavanje, ja se transformišem u majku – najdivniju ulogu koju sam ikada imala, ulogu koja mi donosi neopisivu sreću i ispunjenje, i koju ću s ljubavlju nositi zauvek u srcu. Ali i novog, boljeg životnog saputnika za mog supruga.“

Scenario broj 2: 

„Majčinstvo je postporođajni košmar koji me progoni svakog dana, ostavljajući me zarobljenom u sopstvenim strahovima, sumnjama i nesigurnostima. Svaki trenutak predstavlja bitku protiv iscrpljenosti, osećaja gubitka sebe i straha da neću biti dovoljno dobra za svoje dete.

Moje telo više nije moje – ono je ožigosano porođajem, preoblikovano trudnoćom, iscrpljeno noćima nespavanja. Osećam se otuđeno od sebe, gubim svoj identitet u ulozi majke, osećajući se izgubljeno i usamljeno uprkos stalnoj prisutnosti malog bića koje zahteva moju pažnju i negu. Osećam se beznadežno u ovom lavirintu usamljenosti, potpuno prepuštena na milost i nemilost sopstvenih misli. 

Strah me obuzima svakog dana – strah da neću ispuniti očekivanja drugih, strah da neću biti dovoljno dovoljna, strah da neću biti sposobna za ovu odgovornost koja je prevelika i preteška za moja krhka ramena. Sumnjam u sebe, u svoje odluke, u svoje sposobnosti da volim bezuslovno i da budem podrška svom detetu. A osećam da sumnjaju i drugi. Izbegavam muževljev pogled jer je pun nerazumevanja i osude. Možda zaista i jesam samo razmažena luda. U pravu je, moram biti srećna, sve ostale majke jesu. 

Ali ne mogu. Ne mogu da udahnem.

Frustracija jer ne postižem sve što moram me guši.. tiho, bez suza, bez glasa.“

A sada jedno pitanje…Po kom od njih bi voleo da se snimi film o vašoj porodici? Koji od ta dva bi želeo da pustiš tom sada tek rođenom detetu za onaj čuveni 18-ti rođendan? 

I još jednom podvlačim, ne, ovo nije “svaljivanje krivice” na očeve. Ne, nikako. Ovo je samo podsetnik koliko ste važni u ovoj tranziciji, koja se ne odnosi samo na mamu i bebu, već na celu vašu porodicu. 

Još nešto mnogo važno! Čak i ova, na prvi pogled najcrnja osećanja, ne moraju biti postporođajna depresija. To može biti, i najčešće jeste, takozvani “Baby blues”, koji iako ponekad intenzivan, uglavnom je prolazan. To je taj rolekoster emocija uzrokovanom hormonskim promenama, koji traje do nekoliko nedelja, najčešće do 2 nedelje. To je zapravo potpuno normalno prilagođavanje na novonastalu situaciju, i zaista je najučinkovitiji lek jednostavno tvoja ljubav i podrška. Ne prisustvo tvoje ili njene mame, strine, sestre, komšinice…već TI. Osećaj zajedništva je najvažniji. Beba je tada najzavisnija od mame, a mama od tate. To je neosporno. 

Teško je ovako paušalno reći šta je to što treba ženi kako bi period prilagođavanja prošao što brže i bezbolnije jer su potrebe vrlo individualne. Ali ono što je zasigurno univerzalno jeste potreba za kvalitetnim snom. Ne ona kliše rečenica “Spavaj kad beba spava.”, sa pozadinskim očekivanjima da je ručak spremljen, veš opran, stan očišćen, frižider pun i starija deca namirena. Jer je beba-beba, i zna samo za svoje potrebe, koje uglavnom moraju da se zadovolje sada i odmah. Nećete doživeti momenat “Mama, sad kad smo se naspavali, hajde da složimo veš i spremimo ručak”.

A za sve ostalo potrebno je oslušnete i porazgovarate o interpretacijama ljubavi i podrške. Šta za ženu znači podršk ai koje potrebe ima? Da li je to da je češće grlite, da može da se “iskuka”, da se malo osami i sluša muziku, ćuti, čita ili piše dnevnik i sabira misli,da ode u šetnju i bude fizički aktivna…šta god da je to.

Nije to samo “pomoć tvojoj ženi”, već ulog, i to možda najvažniji, u zajednička vedrija jutra. 

Zapamti, taj period je prolazan, ali ne dozvoli da bude preplavljen osećajem gorčine. Jer on ne prolazi. 

A sad jedan što bi rekli “fun fact”- 15-20% očeva takođe doživi “Baby blues”.

Kako je uloga muškarca da brine o porodici, razumljivo se kod njih javlja osećaj strepnje i straha, izolovanosti od društva, iscrpljenosti, zanemarenosti i nesigurnosti. 

Kao i obično, to je samo statički podatak prijavljenih slučajeva, što znači da je taj broj najverovatnije i veći. Naročito je to prisutno u zapadnim zemljama, gde su očevi zaista i sistemski mnogo više uključeni u brigu o detetu još od rođenja. Skoro pa se podrazumeva da je otac prisutan na porođaju, preseca pupčanu vrpcu i može da bude sa svojom partnerkom i bebom svakodnevno, od 09-20h. A pored toga, uz novčanu naknadu mogu da se rezervišu i  “porodične sobe”. Neretko i oni uzimaju “porodiljsko”, do 2 meseca može svako, a postoji i mogućnost podele porodiljskog bolovanja, ukoliko žena želi da se ranije vrati na posao. 

A šta ako “Baby blues” ne prođe?

15-20% porodilja zaista razvije postporođajnu depresiju, koja je ozbiljna klnička bolest i graduira se kao laka, srednja i teška, i svakako zahteva terapiju. 

0,1-0,2% porodilja mora da se bori sa još ozbiljnijim poremećajem, a to je postporođajna psihoza. 

O svemu tome ću pisati posebno, jer se i ovaj tekst već otrgao kontroli. Pripisaćemo to hormonima 😉

Do (nadam se) skorog čitanja, 

vaša Mama Psihijatar