Jedan čovek lupa na vrata sobe svog sina . 

“Čarli”, kaže, “probudi se!” 

“Neću da ustanem, tata”, kaže mu Čarli. 

Otac viče:”Ustaj, moraš u školu!”

“Neću da idem u školu”, kaže Čarli.

Otac ga pita: “A zašto nećeš?”

“Iz tri razloga”, kaže Čarli. “Kao prvo, škola mi je dosadna; drugo, učenici mi se rugaju; a treće, mrzim školu.”

Otac mu onda uzvrati: “Dobro, sad ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da odeš u školu; kao prvo, to je tvoja dužnost; drugo, jer imaš četrdeset pet godina; a treće, jer si direktor.”

Tako Antoni de Melo započinje svoju knjigu “Buđenje, put ljubavi, novi dan”. 

Dakle, prvo, probudi se. Probudi se iz osećaja nemoći. 

Nisam pristalica  onih rečenica “Ne postoje problemi, postoje samo izazovi”, “Dovoljno je da samo jako želiš”, “Svi možemo sve”… Jer iz xy razloga nisu tačni. Ali ono što je tačno jeste da niko neće doći da te, kao uspavanu lepoticu, poljubi i spasi. Ni prijatelj, ni partner, ni psihoterapeut. Svi su samo pomoć za samopomoć. Po definiciji je tako. Ako to ne shvatiš, ostaješ u isceljujućoj fantaziji, i kad-tad će te poklopiti novi talas razočaranja i besa. 

Da sumiramo, ako si dobro pazila na času, uspela si da prepoznaš da li su tvoji roditeljii, ili jedan od njih, emocionalno nezreli, kom tipu pripadaju, koje self-uloge ti igraš, koje isceljujuće fantazije oblikuju tvoje obrasce ponašanja, i da li si tip koji više internalizuje ili eksternalizuje. 

Zvuči tako jednostavno kad se samo napiše. A zapravo košta mnogo više od najskuplje pesme u kafani. Koliko se samo gorkih suza prolije u psihoterapijskoj stolici zbog toga. Nije to mala stvar, o ne, nikako nije. 

Jedna od naših najprirodnijih psiholoških potreba jeste da pripadamo nekoj zajednici. Kako je porodica naša osnova, u svakom smislu, neprocenjiva je bol kada pukne balon od sapunice i shvatimo da naša porodica nije baš najsavršenija na svetu. A sve bismo dali da jeste. 

Ako uz to nismo isključili internet, pa nam algoritam, kao pravi instagramski prokletnik koji čita misli, servira na tacni sve srećnike čiji su roditelji njihova najveća podrška, snaga, uzori, ponos, oslonac…Koji svoje unuke ne gledaju kao popravni ispit roditeljstva, već na najmaštovitiji i najposvećeniji način skaču sa njima po igralištu, igraju fudbal do iznemoglosti, uče ih da voze i poravljaju auto, prave kućice na drvetu, uče ih da kuvaju, pletu, vezu i šiju haljine za barbike, slažu lego, igraju šah i šta sve ne… Kupili smo kartu u jednom smeru, stoga srećan nam put u očaj. 

Ako je pak ostao bar neki deo svesnosti, vratimo se na trenutak na pravi peron. Naš voz možda nije soko, ali i regionalni može da nas dovede do tačke gde želimo da budemo, samo moramo na svakoj stanici nešto pustiti unutra, a nešto ispustiti. 

Za početak, ispustimo iluziju da ćemo promeniti svoje roditelje. Dakle, ako misliš da bi bilo sjajno rešenje da kupiš mami ili tati za rodjendan knjigu “Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja”…razmisli još jednom. Bilo bi zaista fenomenalno da oni pročitaju knjigu, budu otvoreni za razgovor na tu temu, uvide svoje greške, zahvalno te zagrle i od sutra započnu spostveno putovanje u središte sebe, koje bi rezultiralo harmoničnim i podržavajućim odnosom u celoj porodici. Ali se ovo, po pravilu, ne dešava. Seti se da su i njihovi obrasci ponašanja uglavnom nesvesni i zasnovani na uverenju da su jedini ispravni. Da li tu postoji prostor za promenu? Pa ne. Ako njih pitaš, zašto bi? Oni su dobr(o)i.

Šta ti onda preostaje? 

Za početak uzmi papir i olovku. Može doduše i bez toga, ali je mnogo puta dokazano da je pisana reč snažnija od izrečene, naročito od one izrečene samo u sebi. Na kraju krajeva, onome što zapišeš možeš uvek da se vratiš i da se podsetiš odakle si krenuo i gde želiš da stigneš, ili još važnije, ko želiš da postaneš. 

Na jedan papir zapiši odgovore na ova pitanja. Ali onako istinski, znajući da to niko osim tebe nikada neće pročitati. 

–> Kakva si bila pre, šta si radila, onako sa čistim uživanjem, pre nego što si naučila da osuđuješ i kritikuješ sebe i svet oko sebe?

–> Šta ti je pružalo najbolji osećaj i šta ti je mamilo osmeh u četri zida tvoje sobe? 

–> Da možeš da kreiraš super junakinju svog detinjstva, kakva bi ona bila danas?

–> Šta bi ona, da ne mora da brine o novcu, radila? 

–> Kakav bi život vodila? 

–> Kakve bi odnose gradila? 

–> Sa kim bi se družila? 

–> Kako bi izgledao njen savršen dan? 

Uzmi vremena koliko ti treba, a kada si završila, odloži papir. 

Na drugi papir napiši sve stvari i osobe oko kojih se trudiš, koji ti troše energiju i vreme u toku dana? Kad kažem sve, mislim sve. 

–> Zatim razmisli šta od tih stvari ili ko od tih osoba su ti obaveze? 

–> Da li te iscrpjuju? 

–> Zašto moraš da im se posvetiš? 

–> Kako želiš da te drugi vide? 

–> Koje osobine ne želiš da drugi vide? Zašto? 

Ono što si napisala na prvom papiru je tvoj istinski self, tvoje pravo ja, tvoje najdublje potrebe. 

Na drugom papiru su self-uloge koje si tokom odrastanja preuzela, verujući da je to jedini način da preživiš. 

Kada uporediš ta dva papira, koji od njih ti stvara nelagodu a koji ti stvara osećaj da je lepo disati i živeti? 

Gluma je jako zahtevna, troši mnogo energije i isrcpljuje nas. Zato se osećamo tako umorni. 

Polako… Znam da pomišljaš:”Da baš, kad bi to bilo tako jednostavno… I na kraju krajeva, šta da radim sad sa tim?!”

Još ništa.

Kao što sam već rekla, ovo je saznanje samo za tebe, ne možeš da budeš u dobrom odnosu sa drugima, ako nisi načisto sa sobom. 

Za početak, dovoljno je da osetiš tu iskru u sebi. I važno je da znaš da si je sama stvorila, nije ti bio potreban niko drugi, zar ne? Samo ti, sama sa sobom. 

Sada uzmi još jedan papir i analiziraj svoje ponašanje u prisustvu nekoga pored koga se osećaš nervozno, beznačajno. Šta te tačno u tom odnosu povređuje? Da li si uplašena, ljuta, besna, gnevna, osećaš li mržnju? 

Teške reči, zar ne? Ali je potrebno da saznamo šta to krijemo u sebi, da bismo mogli da se izlečimo od tog osećanja.

Kako tvoje ponašanje doprinosi tom osećaju?

Sada kada možeš da prepoznaš svoje uloge i isceljujuće fantazije, osvesti ih i zapitaj se da li je to ponašanje korisno  za tebe ili želiš da ga promeniš? 

Plaše te posledice? Šta je najgore što može da se dogodi?

Šta ako te taj neko odbaci?

A da li je to nešto što je realno za očekivati ili je to samo tvoja interpretacija i strah? 

Promena nije laka, ni za nas ni za one prema kojima se menjamo. Nemoj da očekuješ podršku od njih, ali negodovanje očekuj, naročito od najbližih. Nije to loša namera, naprotiv, oni imaju najbolju moguću nameru, ali pogrešno viđenje, a to je da je do sada sve bilo u najboljem redu. Samo si ti sada svesna za koga je to bilo dobro i poželjno. Za tebe svakako nije. 

I to je sve u redu. Neće biti uvek prijatno, nailazićeš sigurno na ljutnju i negodovanje, aktivno ili pasivno. Možda ćeš osetiti i pojačanu anksioznost, nesigurnost, pa i napade panike.

Ali podseti se s vremena na vreme onog osećaja u stomaku kada sama sa sobom možeš da udahneš bez tereta u grudima. 

Primećuješ da sada ne govorimo samo o roditeljima, već se ovo odnosi i na druge osobe, blliske ili ne, sa kojima takođe igramo naše uloge i živimo isceljujće fantazije. To mogu biti, i najčešće jesu, partneri, ali i prijatelji, braća, sestre i drugi bliski srodnici, a na kraju krajeva i poslovni saradnici i šefovi. 

Da pojasnimo, mi smo određene obrasce ponašanja i mišljenja, zasnovane na self-ulogama i isceljujućim fantazijama, razvili u detinjstvu, uz i zbog naših roditelja. Ali ti obrasci se ponavljaju godinama, decenijama, i postaju “naš karakter”, zamenjuju tj. zasenjuju i brišu naše autentično ja. A zatim se prenose i na sve druge odnose, jer je to sada postala naša ličnost, naše jedino poznato ponašanje. 

Sada, kada si bar donekle uspela da zaviriš u dubine svoje duše i prepoznaš ono što te je do sada gušilo, ono što nikako ne treba da radiš jeste: 

   -Da ideš na kartu “direktno suočavanje” po principu “sad ću ja tebi da saspem u lice sve što se godinama skupljalo u meni”. To je obično kontraproduktivno, a i povezano sa visokim nivoom frustracije i anksioznosti. 

   – Pokušavaš da promeniš svoje roditelje,

   – Posustaneš kada, i nakon promene svog ponašanja i pokušaja da se na zdraviji način povežeš sa emocionalno nezrelim osobama, ne dobiješ željeni odgovor, 

  -Ostaneš fokusirana na odnos sa određenom osobom. To ne znači automatski prekid odnosa, već stavljanje fokusa na ishod koji želimo da postignemo. 

Za kraj, ono najvažnije. 

Šta ti je činiti?

1. Shvati ovo ne kao borbu već kao brigu o sebi.

Naročito oni koji internalizuju su skloni tome da ne vode dovoljno računa o sebi. Veruju da je njihova odgovornost da poprave i urade sve što se uraditi može, pa tako često u tom činjenju za druge zanemare sopstveno zdravlje. Često ignorišu čak i najosnovnije fizičke signale, uključujući bol i umor. Ako je tvoja majka takva (učenje po modelu), pa si i odgajana u uverenju da biti dobra osoba znači da moraš, da bi bilo šta postigla ili uradila (makar to bilo i samo čišćenje kuhinje) dati sve od sebe, čak i daleko preko svojih trenutnih granica, ako svaki predah interpretiraš kao lenjost, onda samo čekaj da te život uspori. A nažalost, on nema baš tako lepe metode za to. 

Zamisli koliko je teško da prepoznaš signale emocionale iscrpljenosti, kada si prihvatila da je i fizička bol “normalna”. 

Zato ovo shvati kao preku potrebu brige o sebi. 

   2. Prihvati i objektivno sagledaj emocionalne kapacitete svojih roditelja.

Zamisli to kao da hoćeš da sipaš kriglu piva u rakijsku čašicu. Ne može. Možeš ti sipati, ali će se sve prosipati van čašice i napravićeš samo veću havariju, koju ćeš na kraju morati i počistiti.

  3. Posmatraj svesno i sa distance ponašanje svog roditelja. 

Pokušaj da prepoznaš obrasce koje koristi, kao da ih opisuješ samoj sebi, kao da nije upućeno direktno tebi. Seti se da je to njihova isceljujuća fantazija iz njihovog detinjstva. Ako primetiš da te preplavljuju emocije, nelagoda, to je indikacija da je tvoja isceljujuća fantazija ponovo aktivirana. Ako ne uspevaš da se vratiš na distancirano posmatranje, nakratko prekini razgovor pod izgovorom da moraš hitno u toalet, ili ako je telefonski razgovor u pitanju, nađi izgovor da prekineš razgovor dok ponovo ne budeš u stanju da razgovaraš sa emotivne distance. 

  4. Izrazi se bez očekivanja poželjnog odgovora.

Mirno i jasno kaži ono što želiš, bez kritike i potrebe kontrole ishoda. Tvoje pravo je da kažeš šta želiš (naravno pod ovim ne podrazumevam nepoštovanje i parolu “što na um, to na drum”, već sadržajno smisleno iskazivanje), a pravo nekog drugog je da, spram svojih kapaciteta, saoseća sa tobom, razume te i odreaguje na tvoj zahtev. 

  5. Fokusiraj se na ishod, a ne na odnos.

Dakle, ako je tvoj cilj da svog roditelja nateraš da saoseća sa tobom ili da promeni svoj stav, odmah se zaustavi i promeni cilj. Cilj neka ti bude konkretan i održiv ishod koji želiš da ostvariš u komunikaciji. Neki od primera: “Reći ću roditeljima da ne želim da studiram, već počnem da radim.” “Ne želim da sa svojom sekundarnom porodicom živim u roditeljskoj kući.” “Zamoliću oca da se ljubazno obraća mom partneru.” “Preskočiću nedeljni ručak kod roditelja.” 

Da li ti ovo sve zvuči malo (ili malo više) surovo, hladno, nezahvalno prema tvojim roditeljima, sebično, rekli bismo i “zapadnjački”? 

Razumem i zašto, zato želim da se još malo zadržim na ovoj temi.

Da ponovimo, cilj i svrha svega ovoga jeste da mi pre svega razumemo očekivanja i obrasce ponašanja naših roditelja. Ne očekujemo da se oni promene iz korena. Svesni smo njihovih kapaciteta i više ne očekujemo ostvarenje naših isceljujućih fantazija. 

Ali nikako ne može biti loše naše osvešćenje sopstvenih obrazaca i uloga koje smo do sada igrali ili koje i dan danas igramo. Naša odluka je da li želimo ili ne želimo nešto od toga da promenimo. U našem životu. Ostavljamo druge da i dalje misle i čine onako kako oni žele, ali postavljamo granicu u odnosu do koje mi to emocionalno možemo da istrpimo. 

To nikako ne znači da mi svoje roditelje prestajemo da poštujemo i volimo, samo se učimo i SAMOpoštovanju. Bez samopoštovanje nema ni samopouzdanja.

Još nešto, u ovome se ne ogleda samo naša dobrobit, već i dobrobit naših partnera, prijatelja i možda najvažnije, dobrobit naše dece. 

Ne čineći ništa, mi prenosimo svoje isceljujuće fantazije i uloge na njih i nesvesno očekujemo da ih oni ispune i da se kroz njih konačno osetimo voljenim i vrednim. Da li ti to deluje fer? Da li nije sebično to, da umesto preuzimanja odgovornosti i odluke da mi izberemo promenu, iako je teška, očekujemo od drugih da žive sa teretom koji smo im mi nametnuli. 

Dakle, nismo mi jedina “žrtva” emocionalne nezrelosti. I naši roditelji su. I njihovi roditelji su, i verovatno roditelji njihovih roditelja. Niz se samo nastavlja, logično i na naša pokoljenja. 

Želiš da zaustaviš niz ili da ostaneš u svojoj “sigurnoj” zoni? 

Izbor je samo tvoj 😉

Do sledećeg čitanja,

Tvoja Mama psihijatar