U našem narodu se često kaže: “Ma neću ni da idem kod doktora, on uvek ima šta da nađe”, a zamislite tek kod psihijatra…to ne sme ni da se spomene 🙂

Još smešnije je to što je to zaista tako 🙂  Zamislite, i psihijatrima koji odu na psihoterapiju ima šta da se nađe. Ooo i te kako 🙂 Ne biste verovali šta se sve čuje u grupama lične terapije psihoterapeuta. A kako i ne bi, kada se, bez obzira na psihoterapijski pravac, bar u nekom trenutku postavi pitanje vezano za detinjstvo i odrastanje. 

I odmah da se razumemo, čak i ako se iz petnih žila trudite da sve uradite savršeno u toku odrastanja vaše dece, oni će za 10-20-30 godina imati primedbu kako ste nešto ipak trebali drugačije. Žao mi je što vas moram razočarati, ali to je tako. Dakle, ako ste u fazonu “drvlje i kamenje po vašim roditeljima” koji su “sve uradili pogrešno”-spustite malo loptu, nije baš sve crno-belo. Uostalom, razmišljanje crno-belo je znak emocionalne nezrelosti. Zato, ubacimo sve nijanse sive i dokažimo da možemo biti bolji i emocionalno zreliji od naših roditelja 😉

Ali hajde da još malo uozbiljimo temu… Ja bih da zaista malo pročačkamo po našim detinjstvima, odrastanjima, uverenjima i unutrašnjim borbama. A sve sa ciljem da prepoznamo obrasce kojih se držimo kao pijan plota, da ih razumemo i na kraju dobijemo bar neku ideju kako da se nosimo sa njima ili ih, ako je moguće, promenimo. 

Neće ovo biti priručnik “Kako da se sutra probudite kao potpuno nova osoba”, ali možda vam bude korisno da upali neke lampice i bar malo prosvetli perspektivu. Dosta knjiga je napisano na ovu temu, ali jedna je zauzela posebno mesto na mojoj polici, to je knjiga od Lindzi Gibson “Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja”, u kojoj je opisano zaista ono što se u današnje vreme toliko često obrađuje u psihoterapijskoj praksi. 

Obzirom na to da je tema prilično složena, ja ću je podeiti u više tekstova i pokušati obraditi tako da svakom bude pogođena bar jedna tatana žica koja će pokrenuti proves svesnosti.

Prvo da vas pitam nešto.

Da li biste sebe opisali kao nekog sklonog samorefleksiji, sa velikom potrebom za emocionalnom bliskošću, nekog ko voli da uči, ko veruje da samo od njega i njegovog ponašanja zavisi da li će drugi biti srećni, ko instiktivno preuzima krivicu za svoje i tuđe postupke, čak i ako ste donekle svesni da vas taj stalni osećaj krivice vodi u anksioznost ili depresivno raspoloženje? Da li ste oni koji se u svim odnosima (porodičnim, prijateljski, poslovnim) previše žrtvuju, čak to i sami nazivate prevelikom žrtvom i na kraju postanete ogorčeni jer “se samo vi trudite, vi sve i uvek radite za druge a ne dobijate ništa zauzvrat? Uvek ste tu za druge, a svoju patnju, i ako je pokažete, ipak nekako umanjujete jer je to “glupost ili ne toliko važno”? Ne tražite nikad pomoć jer vi sve možete i morate sami, a ako nekad i potražite pomoć, obično se do iznemoglosti izvinjavate za to što vam je uopšte potrebna pomoć.

Ili ste neko ko je reaktivan, impulsivan, sklon da krivicu vidi u drugima jer je “svet loš i mora da se promeni”, neko ko podrazumeva da su ljudi dužni da mu pomognu, da njihove potrebe treba da budu i potrebe drugih, neko kome su drugi neophodni da bi se osećali sigurno i vaš izvor ansioznosti može biti da budete odbačeni od drugih. 

Ovaj drugi tip doduše ne zvuči primamljivo i ako si na prvo čitanje rekao “ma nema šanse, ovo nisam ja”, možda treba da pročitaš ponovo i zapitaš se da li zaista ništa od ovoga ne opisuje tebe. Jer je još jedna bitna karakteristika  ovakvog tipa ljudi da retko uviđaju svoje greške, samim tim još ređe uče iz njih. A što se tiče samopouzdanja, kod njih može potpuno da odsustvuje ili da imaju osećaj prenaduvane superiornosti. 

Sada kada smo svi za sebe bar delimično odgovorili na ovo pitanje, da vam kažem da su ovo dva ekstrema odraslih, vaspitanih od strane emocionalno nezrelih roditelja. Prvi se naziva internalizujući a drugi eksternalizujući tip. To su dva stila kojima deca u toku odrastanja sa emocionalno nezrelim roditeljima nužno pribegavaju kako bi se spasili sebe i/ili svoje roditelje. To je pokušaj da se zadovolje potrebe, naše nesvesne strategije kojima smo još kao deca pribegli, i do današnjeg dana sačuvali, kako bismo se spasili od prevelikog emocionalnog bola koji je pratio odrastanje sa emocionalno nezrelim roditeljima. 

Važno je i znati da stil nije naš slobodan izbor već se ispoljava u skladu sa našim unutrašnjim predispozicijama ličnosti.

Kroz život se ova dva stila mogu smenjivati u skladu sa situacijama. A postoje i osobe koje uspeju samostalno da uspostave ravnotežu između ova dva principa, što je idealno i njih obično ne srećemo u psihoterapijskim ordinacijama. 

Na kontinuumu između ova dva ekstrema postoje i sive zone ili blaži, mešoviti oblici. Čest primer koji se sreće u praksi, a opisan je i u knjizi, jeste deprimiran oženjen muškarac koji je isprva kontrolu nad svojim aktivnostima i željama potpuno prepustio svojoj supruzi, po principu “da draga”, ali je istovremeno i krivi za to i oseća se “kao u okovima”, kao da je potpuno izgubio sebe, što i biva razlog dolaska na terapiju. Svestan je da je to njegov izbor ali smatra da je krivica njena jer je ona ta koja “vedri i oblači”. Onda kada dođe kriza srednjih godina, naprasno se pojavi žena ili pre devojka koja ga konačno razume i po svaku cenu mora da “izađe iz okova i da prodiše”. 

Šta se ustvari dešava? Obično je taj muškarac odrastao uz nadmoćnu, kontrolišuću majku, pored koje je “naučio da bude nemoćan i nadjačan”, što je poneo i u brak. Ne ispoljavajući svoje želje, potrebe a ni frustracije zbog toga, njegova supruga je preuzela lidersku ulogu, ne na svoje insistiranje već kao posledicu njegovog povlačenja, ne imajući predstavu o tome da njega to frustrira. A njemu je to bilo olakšanje jer je to poznati obrazac po kome je on decenijama pre toga funkcionisao i verovao je da je krivica i rešenje njegovih problema zapravo u rukama druge osobe. Na psihoterapiji se radi na tome da on postane svestan svoje odgovornosti, obrazaca koje je sledio i naposletku građenja sposobnosti otvorene komunikacije.

Kako uopste dolazi do formiranja ovih stilova? Tako što dete koje usled porodičnih pravila ili prioritetnih roditeljskih potreba nije prihvaćeno u svojim autentičnim osećanjima, potrebama i urođenim sposobnostima, što se naziva istinski self, pronalaze neku drugu, prihvaćeniju ulogu koja se naziva self-uloga ili odglumljeno ja. Ona može biti bazirana na uverenju “Toliko ću biti požrtvovan da ću konačno biti hvaljen i voljen od strane drugih”, ali i “Nateraću ih da obraćaju pažnju na mene, na ovaj ili onaj način”.

Obzirom na to da, kao što smo spomenuli, veliku ulogu igraju i urođene predispozicije, nemaju sva deca resurse da stvore pozitivne i poželjne self-uloge. Zato često srećemo ljude koje igraju uloge koje se odlikuju besom, neuspehom, mentalnim poremećajima, emocionalnom nestabilnošću itd. Još jedan razlog nastajanja negativnih self-uloga je upravo taj što često emocionalno nezreli roditelji nesvesno koriste decu za izražavanje nerazrešenih aspekata svojih self-uloga. Tako, na prime, jedno dete može biti idealizovanokao savršeno, dok je drugo etikatirano kao nekompetentno.

Ono što se, pored self-uloge, razvija tokom detinjstva kao reakcija na emocionalno nezrelo detinjstvo jeste formiranje isceljujućih fantazija. To je fantazija o tome da će u jednog dana emocionalni bol iz detinjstva biti isceljen prnalaskom načina da promenimo sebe ili druge. Na primer, može se misliti da, ako bi samo bili dovoljno privlačni, bogati, poznati, automatski bi bili i voljeni. Ili da našu emocionalnu usamljenost i patnju može izlečiti budući partner.

Pozivam vas da, za početak, odvojite malo vremena i zapitate se da li neki od gore navedenih stilova bar delimično opisuje i vas. Koje su vaše isceljujuće fantazije tj. koje su vaše skrivene ideje o tome kako bi drugi ljudi trebali da se promene da bi učinili da se vi osećate voljeno? Koja je vaša self-uloga, tj. kako vi mislite da treba da se ponašate da biste bili voljeni?

Ukoliko vas je tema zaintrigirala, svakako ćete imati šta da pročitate u sledećim tekstovima koji će biti nastavak ovog, a služiće tome da razumete kako je to vaše odrastanje moglo da doprinese tome da se vi formirate u ličnost kakva ste danas. A za one samosvesnije će biti i saznanje kako da preveniramo to da se naša deca leče zbog naše emocionalne nezrelosti 😉

Do vrlo skorog sledećeg čitanja, 

vaša Mama Psihijatar 😉