Čini se da ne postoji tema o kojoj se poslednju deceniju-dve više priča i više istražuje od teme roditeljstva i vaspitanja. Zato mi bubne opne krvare svaki put kada čujem rečenicu :”Roditelji, razgovarajte sa svojom decom.” Ovo je postala jedna od kliše rečenica naročito u javnom svetu, ali čini mi se bez neke dubinske suštine. 

Ja lično mislim da se nikada nije više razgovaralo sa decom i o deci, ali da li je to dovoljno? Nažalost, neke značajne tragedije, a bilo ih je, pokazale su da ipak nije. 

Balkanski, odmah se postavlja pitanje:”Čija je to krivica?”, kao da bi sa njim problemi bili “kao rukom odnešeni”. 

Na linč se stavljaju roditelji, oni koji su nas odgojili, mi koji trenutno odgajamo, pa i oni koji to tek treba da postanu. Kao rezultat nastaje osećaj krivice (“Sve smo uradili pogrešno?!”), strah (“Da li ćemo mi svoju decu moći bolje vaspitati?”), nemoć (“U ovom današnjem svetu je nemoguće vaspitati “normalno” dete”), neizvesnost (“U kom pravcu se razvija ovaj svet?”), zbunjenost (“Naposletku, kako treba da vaspitavamo decu?!”). I svako od ovih osećanja je opravdano, ja lično se skoro svakodnevno borim sa istima.

Hajde da prvo duboko udahnemo, zastanemo na trenutak i uključimo logiku. 

Prva rečenica koju uglavnom čujemo, bilo da je izgovorena u svrhu okrivljivanja ili odbrane, jeste:”Sve polazi iz kuće.” Apsolutno tačno. Polazi, ali se i ne završava, bar ne uvek. Dakle, postoji i društvo iz kojeg  (uglavnom) ne možemo da izolujemo ni sebe ni dete. Ono je ceo jedan sistem koje nam troši neverovatno mnogo energije kroz samo bitstvovanje u njemu. 

Zatim, “kuća” je još jedan sistem, zajednica pojedinaca, sa svim njihovim karakteristikama. Pa i ta zajednica (brak) ima svoje karakteristike. Naposletku je tu i dete, jedno ili više njih, sa svojim biološkim karakteristikama i predispozicijama. 

Da još malo začinim, dodaću još jednu tezu, koja isto tako jednostavno zvuči, a to je da je dužnost i odgovornost svakog roditelja da pripremi dete za budući samostalni život u društvu. Jedna potpuno ispravna rečenica. Sa jednim velikim “ali”. ALI u kom društvu, pitam se ja! Ako neko ima odgovor molim ga da ga odmah podeli sa svima nama, pa da nam skine teret sa leđa. 

Nije da ovo pitanje nije mučilo i generacije pre nas, društvo se oduvek menjalo i tako će i nastaviti. Ali ovom brzinom? Ne bih rekla. Koji roditelj je spreman na to da u vrtiću postoji legitimno pravo dece da samostalno, bez nadzora odraslih, ispituju seksualnost, i to ne samo svoju već i tuđu? Da je veronauka izborni a seksualno vaspitanje obavezan predmet? Da od detetove devete godine hodamo sa štitom po kući i čekamo kada će pubertet ući na velika vrata, pa će to isto, do juče milo dete, u hormonskom naletu pozvati policiju ili službu za socijalni rad i prijaviti roditelja koji “ga teroriše” i tera da uradi domaći zadatak ili narušava njegovo pravo slobode ograničavajući mu večernji izlazak? A tek kakav je atak na roditeljsku ličnost kada od deteta koje ste do juče mazili u krilu čujete da vas mrzi?!

Pridodajmo tome i našu ulogu u društvu, očekivanja u profesionalnom i ličnom smislu…

Neka digne dva prsta ko je, bez perioda adaptacije spreman na to! Ja definitivno nisam. 

A čini mi se da nisu ni deca.  Više mi to deluje kao greška u koracima. I to isforsirana od strane trenera. Pitanje je ko to trenira našu decu.

Hajde da još jednom duboko udahnemo. Od prethodna dva pasusa malo zastane dah.

Razumeću ako ovde stavite tačku na ovaj tekst. Ali možda vam bude korisno i da nastavite sa čitanjem, jer ono što sledi jesu činjenice koje su rezultat višedecenijskih istraživanja. Navešću ih ne u svrhu podele na “dobre i loše roditelje”, već da pomognem svakom od nas da se prepozna u jednom ili više stilova roditeljstva, a zatim da se, sagledavši njihove pozitivne i negativne posledice, potrudi da uradi najbolje za sebe i svoje dete. 

I ne brinite, sve se može popraviti. Ako uspete da se prepoznate, već ste na dobrom putu ;).

Za utehu i razumevanje složenosti da napomenem da se cela jedna psihoterapijska grana (sistemska porodična terapija) bavi ovom tematikom. Pa što bi rekli “da je lako, mogao bi svako”.

Ovde će biti predstavljena 4 osnovna stila roditeljstva, koja su postavljena na suprotne polove jednog kontinuuma, a razlikuju se po stepenu kontrole (discipline, očekivanja) i emocionalne podrške. 

1. Autoritarno roditeljstvo: 

Autoritarni roditelji su strogi i zahtevni, sa visokim stepenom kontrole (discipline) i malo ili nimalo emocionalne podrške (ljubavi). Očekuju bezpogovornu poslušnost od dece (pokoravanje) i često koriste kazne kao način vaspitanja. Dete se  ne uključuje u proces donošenja odluka. Gladno ljubavi, postaje veoma poslušno kako bi “zaslužilo” roditeljsku ljubav. To se pak ne događa ni kada ostvari neki uspeh, jer “se to podrazumeva”. To su oni roditelji koji, kada dete u školi dobije četvorku, budu strašno ljuti ili razočarani i imaju komentar :”Kako je Pera mogao da nauči za 5, a ti ne?!”, a ako dete kaže čak i da je ono jedino u razredu dobilo četvorku, a svi ostali manje ocene, sledi rečenica:”Ne zanimaju mene druga deca.”

Vidljiv “rezultat” ovakvog stila vaspitanja je poslušno, skromno, disciplinovano, odgovorno dete, sa veoma razvijenim radnim navikama, usmereno na rad i postignuće. 

Iz ugla roditelja ovo ne zvuči tako loše, zar ne? 😉

Problem nažalost nastaje u zrelijem uzrastu u vidu (delimično) nevidljivih posledica kao što su nedostatak samopouzdanja i samopoštovanja, poteškoće u donošenju odluka, problema u interpersonalnim odnosima, nesposobnost rešavanja koflikata, pasivnost ili agresija. 

2. Permisivno roditeljstvo (eng. permission=dozvola):

Permisivni roditelji uspostavljaju sa detetom “drugarski” odnos u kome je detetu sve dozvoljeno. Oni mu pružaju veliku količinu ljubavi, topline i podrške, ali su izuzetno nemoćni u postavljanju granica i pravila. Imaju tendenciju da budu jako popustljivi prema zahtevima deteta. Glavni način na koji roditelj uglavnom neuspešno pokušava da utiče na dete je beskonačno objašnjavanje, apelujući na njegov razum i verujući da će dete kada ga bude razumelo promeniti ponašanje. Oni veruju da bi insistiranjem na disciplini “traumatizovali” dete i oštetili njegovu buduću ličnost. U pozadini je često strah da bi dete moglo da prestane da ih voli ukoliko bi zahtevali od njega da uradi nešto što ono doživljava kao neprijatno. 

Posledica permisivnog vaspitanja je “sindrom razmaženog deteta”. Oni najčešće izrastaju u egocentrične, narcisoidne ličnosti bez sposobnosti regulacije emocija i nagona, nemaju radne navike, netolerantni su na frustraciju, na osujećenje želja raguju buntovno i prkosno, nemaju razvijenu sposobnost suočavanja sa negativnim posledicama ponašanja, ne poštuju autoritet.

3. Autoritativno roditeljstvo:

Autoritativni, nazvan takođe i demokratski (meni ta reč malo para uši) stil roditeljstva je onaj koji karakteriše visok stepen kontrole i discipline, ali istovremeno i visok stepen emocionalne podrške i topline. Ovo vaspitanje se zasniva na sistemu hijerarhije, u kome roditelj kao vodeća figura voli, podržava, vodi i odgaja dete. 

Iz ovoga proizilaze mnoge prednosti i pozitivne posledice za dete, kasnije i odraslog. To su: emocionalna stabilnost, razvijena tolerancija na frustraciju, samopouzdanje, samostalnost, autonomija, razvijen osećaj odgovornosti, radne navike, veštine rešavanja problema, suočavanje sa izazovima, ali i socijalne veštine kao što su empatija, saradljivost, rešavanje konflikata i zdravo poštovanje autoriteta. 

4. Zanemarujuće roditeljstvo:

Zanemarujući roditelji imaju malo kontrole nad detetovim ponašanjem i pružaju malo ili nimalo emocionalne podrške. Oni često nemaju interakciju s detetom i nisu zainteresirani za njegove potrebe, u ekstremnim slučajevima ni za osnovne životne potrebe. Ovaj stil roditeljstva uglavnom ima negativne posledice na celokupan detetov razvoj, te najčešće rezultiraju emocionalnom traumom, kognitivnim poteškoćama i poremećajima ponašanja (agresija, bolesti zavisnosti, problemi sa zakonom).

Važno je napomenuti da roditelji nisu uvek dosledno svrstani u jedan od ovih stilova roditeljstva, već da mogu pokazivati elemente različitih stilova u različitim situacijama.

Imam potrebu da se na kraju još malo zadržim na temi “autoritet” i “hijerarhija”. Čini mi se da se te reči u današnjem društvu stavljaju uglavnom u negativan kontekst. Uzrok tome može biti brkanje pojmova “autoritativnost” i “autoritarnost”. Slobodno pročitajte još jednom 😉

Dakle, autoritet se zasniva na poštovanju, a ljudi se poštuju onda kada imaju određene kvalitete koje mi sami visoko cenimo. Često je osoba koja je autoritet istovremeno i uzor, onaj u koga se gleda i na koga želi da se liči, onaj koji nas motiviše da rastemo i napredujemo. 

Zar to ne treba da bude odlika roditelja?! Kako da izvedemo dete na pravi put, ako ne preuzmemo odgovornost vođe? A to možemo samo u sistemu hijerarhije.

Ono što nas često zbuni jesu baš tih par slova pa ne shvatamo AUTORITATIVNOST, koja je zdravo podređivanje (dakle, ne poniznost ) autoritetu, u kome i podređeni i nadređeni znaju da su oni samo u društvenim ulogama iz kojih ne proističe da je onaj “gore” bolji od onoga “dole”, već ima određene sposobnosti i veštine koje se uče i stiču.

Sa druge strane imamo AUTORITARNOST, koja je nezdrav odnos zasnovan na nekritičkom i apsolutnom podređivanju, slepoj pokornosti i negaciji slobode celokupne ličnosti. 

Naposletku ostaje da sami izaberemo stil(ove) vaspitanja, važno je samo da pri tome znamo u kom pravcu želimo da vodimo naš porodični brod i da kormilo odgovorno uzmemo u svoje ruke. To nikako ne znači da u svakom trenutku moramo savršeno delovati, greške su tu da bismo učili iz njih. Tome, na kraju krajeva, želimo da naučimo i našu decu… A setimo se da oni uče uglavnom od nas tako što nas posmatraju. 

Nekada ćemo uspeti snagom svoje porodične zajednice, a nekada ne, ali u tim slučajevima uvek postoji izbor da potražimo stručnu pomoć. 

Pa, srećno nam bilo 😉

Do sledećeg čitanja,

vaša Mama psihijatar