Koncept “dobro” i “poslušno” dete često može izazvati pometnju i konfuziju u mnogim roditeljima, pa tako se često brkaju ova dva pojma.

 ”Dobrim detetom” se uglavnom naziva dete koje je poslušno, mirno, skromno, koje bez pogovora sledi uputsva i pravila roditelja, staratelja i drugih autoritetea, ne postavlja pitanja, ne suprotstavlja se, ne pravi nestašluke, ima dobre ocene i vladanje u školi, ne istražuje i “ne talasa” mnogo, i u komšiluku (ili moderno, na instagramu) važi za ono dete sa kojim se pogrdno upoređuju vlastita deca po principu “blago majci koja je njega rodila, a ne kao ovaj moj…”

   Skoro sam sigurna da je većina nas sa 30+ godina, a naročito mnogo stariji, odgajana upravo po ovom aršinu iz razloga što je to duboko ukorenjeno u našim sociokulturnim normama. 

  Prilično paradoksalno, isti ti roditelji od istog tog deteta očekuju da u odraslom dobu “bude svoj čovek i čvrsto stoji na svojim nogama”, u prevodu da bude emocionalno i finansijski stabilan, da ima visoko samopouzdanje i sposobnost donošenja odluka koje su primerene njegovoj starosnoj dobi, da se nosi sa stresom i konfliktima, da bude u stanju da kaže šefu “ne”, da izgradi stabilnu porodicu, itd. To je sve legitimno, jer (uglavnom) svaki roditelj želi samo najbolje za svoje dete i sve radi iz najbolje namere. 

  Problem nastaje kada se umesto toga ušunja neka neuroza, depresija, anksiozni poremećaj ili samodestruktivno ponašanje. 

   Zato je važno da nazovemo stvari pravim imenom. I jako je važno, za dobro sve naše dobre dece, imati na umu da poslušnost nije automatski znak dobrobiti deteta. 

 Poslušnost, za razliku od saradljivosti koja je zdrava i poželjna, podrazumeva bezpogovorno izvršavanje zahteva autoriteta ili roditelja, što može inhibirati detetovu samostalnost i kritičko razmišljanje. Ovo uglavnom nastaje iz strahopoštovanja, a strahopoštovanje nije odraz iskrenog poštovanja (šta više, često je baš suprotno) već STRAHA OD POSLEDICE ILI KAZNE.

Šta detetu preostaje? Da se na svaki način utiša, ugasi svoja osećanja, potrebe, želje, mišljenje i radi samo ono što mu se kaže, jer je na kraju krajeva to jedino bezbedno. Sve izvan toga je iskustveno na svojoj koži osetilo kao opasnost, često i bukvalno.

  Dugoročno gledano, naglasak isključivo na poslušnosti može proizvesti neželjene efekte, uključujući nesigurnost, pasivnost, nedostatak samopouzdanja kod deteta (i odraslog), nedostatak kritičkog mišljenja, autonomije, nedostatak osećaja odgovornosti i socijanih veština. 

   Kako slepo zahtevanje poslušnosti često ide ruku pod ruku i sa  emocionalnim zanemarivanjem, naročito muške dece, jer “nećemo praviti plačip..ke od njih”, kao rezultat vrlo često imamo nedovoljan kapacitet za razumevanje i poštovanje svojih i tuđih emocija tj. nedostatak empatije i neadekvatnu socijalizaciju. A složićete se da svi roditelji, naročito u nekim poznijim godinama imaju očekivanja da njihova deca, tada već odrasli ljudi, poštuju i uvaže njihovu potrebu za kontaktom sa njima, za razgovorom i emotivnom razmenom, nemajući predstavu o tome da je ta fioka još iz detinjstva prilično prazna i da iz nje nema šta da se da.

  I to bi ujedno bio i odgovor na pitanje :”Zašto je toliko važno razlikovati ova dva pojma?!”. Ja se usuđujem da kažem, zato što je jedna od najvažnijih investicija, ne samo individualnih već i kolektivnih, da nam deca budu dobrO, kako bi i njima i nama sada i kasnije bilo dobro. 

    KAKO ĆEMO TO POSTIĆI?

 Tako što ćemo za početak razumeti a onda i podržati detetov razvoj u emocionalnom, socijalnom i moralnom smislu. 

   Čarobna reč za to je “ravnoteža” iliti popularno “biti u balansu”. 

   Da li je to lako? Ne, ne i ne. Izuzetno je teško, naročito ako smo mi odrasli kao isključivo poslušna deca, a toga postajemo svesni tek kad dobijemo sopstvenu decu. Ustvari prvo postanemo dezorijentisani i borimo se sa sopsvenom ambivalentnošću. Sa jedne strane postoji unutrašnji impuls koji nam govori da “nije baš da nama ništa ne fali” i da je to usko povezano sa načinom vaspitanja, a sa druge strane pitanje: “Šta onda raditi umesto toga?”. Jer nije dovoljno samo znati “da mi nećemo da budemo kao naši roditelji i da ćemo mi sve drugačije”, potrebno je znati šta tačno možemo drugačije. 

   Naši roditelji su radili najbolje što su umeli, a mi se nećemo pomeriti sa mesta ukoliko neprestano budemo krivili njihov način vaspitanja za sve što smo mi danas. Slažem se, upravo zbog te poslušnosti smo na neki način lišeni osećaja preuzimanja sopstvene odgovornosti, ali to je prvi korak-da preuzmemo odgovornost za postupke koje mi činimo sa našom decom. Vrlo često nismo ni svesni u kakvoj smo prednosti samom činjenicom da (uglavnom, bar velika većina nas) živimo u mirnodobskim uslovima i nismo egzistencijalno ugroženi.

A drugi korak je da saznamo šta ustvari tačno želimo da uradimo drugačije i kako da to uradimo. 

    Važno je shvatiti da je optimalan razvoj deteta zasnovan na razvoju emocionalnih, socijalnih i moralnih vrednosti. Ovo se prožima sa stilovima vaspitanja, o čemu ću detaljnije pisati u sedećem tekstu, ali suštinski se zasniva na istovremenom pružanju ljubavi i negovanju discipline. 

Evo nekoliko smernica za postizanje ove ravnoteže:

    1. PRUŽANJE PODRŠKE:

  Roditelji treba da sa ljubavlju podrže dete u razvoju sopstvene ličnosti, podstiču samoizražavanje i razumeju individualne potrebe svoga deteta. U porodicama sa više dece ovo ume da bude prilično zahtevno, jer svako dete se rađa i sa određenom predispozicijom temperamenta (dakle nije baš sve do roditelja, tako da možemo malo i da odahnemo u smislu osećanja krivice). Shodno tome potrebno je mnogo više truda da bismo na pravi način u pravo vreme pružili odgovarajuću podršku. Dakle potrebno je da više aktivno slušamo, posmatramo i delujemo. 

    2. RAZVOJ EMOCIONALNE INTELIGENCIJE:

  Jedna od, rekla bih, najvažnijih stvari, važnija od verbalne ili matematičko-logičke inteligencije. Pomozite detetu da razume i izrazi svoje emocije na zdrav način. Ali ne samo poželjne već i nepoželjne emocije. A to podrazumeva i određeni nivo frustracije, koju dete već posle prve godine treba dozirano da oseti, kako bi naučilo da razvije toleranciju na frustraciju. Ujedno ovo znači i da MI treba da imamo sposobnost da izdržimo ispoljavanje te frustracije, što nikako nije lako. Ovo će im pomoći da razviju empatiju i socijalne veštine koje su ključne za dobro bitstvovanje i društveno funkcionisanje.

    3. POSTAVLJANJE GRANICA:

  Važno je da dete razume granice i pravila, ali istovremeno da ima mogućnost izražavanja vlastite ličnosti. Ravnoteža između discipline i slobode omogućava zdrav razvoj. Dakle u redu je da poštujemo dečija prava i želje, ali ne smemo da bežimo od toga da deca, ako želimo da im pomognemo da budu zdravi odrasli, moraju da imaju i svoje obaveze i da nauče ne samo da postavljaju granice već i da poštuju tuđe. 

  Ovde je porodična hijerarhija od ključne važnosti, kao i koncept “uzrok i posledica”. Imajmo na umu da su granice sigurna zona za decu, to je znak da smo mi kao odrasli dovoljno zreli da upravljamo brodom i preuzmamo odgovornost, a ne da je prepustimo deci. 

  Da li će deca u raznim periodima i na razne načine pokušati da pomere te granice. O da, itekako hoće. Zato je naša jasnoća i doslednost od suštinske važnosti.

    UČENJE ODGOVORNOSTI:

  Podstičite dete da preuzima odgovornost za svoje postupke i odluke. Time će se razvijati samopouzdanje i samostalnost.

    5. KOMUNIKACIJA:

  Ohrabrite otvorenu i iskrenu komunikaciju sa detetom. Slušajte njegove stavove i ideje, a zatim pružite relevantne informacije i savete, a zatim proverite da li ste jedno drugo dobro razumeli ili  je potrebno dodatno razjašnjavanje. Često nesvesno podrazumevamo da dete od 4-5 godina razume perspektivu i jezik odraslih, a neretko je to poteškoća čak i za tinejdžera. Ukoliko ne postoji prilika da se podrazumevane stvari pojasne, kao posledicu imamo nezadovoljavajuću komunikaciju za obe strane.

    Dakle, pokazatelj zdrave porodice i preduslov za zdravo društvo jesu ne poslušna deca, već deca koja su dobro, jer samo oni mogu biti dobri i prema sebi i prema drugima. A preduslov za takvu decu smo uglavnom mi, ako nam je dobro…Tako da je jasno gde treba da počnemo 😉 

Do sledećeg čitanja,

vaša Mama psihijatar 😉