Tek poneki srećni roditelj nije doživeo da mu dete bez nekog (za njega) posebnog razloga počne da se duri, da udara, grize, viče, negoduje, plače, vrišti, lupa glavom o zid ili se baca po podu i “pravi scene” u prodavnici ili u gostima. Mislim da je u današnje vreme svaki roditelj, pa i oni koji to nisu, čuo za tantrume ili napade besa. Važno je napomenuti da tantrumi mogu biti i blaže prirode, da se dete umiri, ućuti i jednostavno ne komunicira sa vama- ne možete dopreti do njega, šta god da mu kažete ono vas ne čuje i neće da vas posluša. 

  Oni koji misle da su i oni u ovoj grupi srećnih roditelja, jer “nema toga kod mene, moglo bi jednom da se tako ponaša i više nikad, zna se kako se to rešava…”, znajte da to nije zbog vas i vaše “čvrste ruke”, jer se vaša reakcija na ovo ponašanje da pretpostaviti, a to svakako nije ono što će dovesti do konačnog pozitivnog ishoda.

Već je u pitanju zreliji nervni sistem vašeg deteta, čiji razvoj počinje još u maminom stomaku, pa tako na njega utiče nivo izloženosti stresu u trudnoći, zrelost trudnoće, priroda porođaja, odvojenost od majke po rođenju i mnogi drugi faktori. 

Druga opcija je da ste zaista imali toliko čvrstu ruku da ste “uterali detetu strah u kosti” i da ono ne sme da ispoljava frustraciju ili ne daj Bože bes. Pre nego što pomislite “pa šta, zato ja imam dobro i poslušno dete”, imam da vam kažem dve stvari. 

  Prvo, sačekajte da to dete odraste (ili čak i vas preraste) i da sme. 

  A drugo, izračunajte koliko je godina vaše dete “dobro i poslušno” i pomnožite sa dva. Toliko će godina ono u odraslom dobu provesti pokušavajući da izleči glavobolju, bolove u želucu, napade panike…da ne nabrajam ozbiljnije bolesti…

Ili ste vi ipak svoje dete grlili u tim situacijama, ali samo u svoja četiri zida dok niko ne vidi ;). Nikako u javnosti, jer tamo ste “strogi”, inače “šta će reći okolina”… Nadam se da je bar tako 😉

   Ne mogu da se oduprem impulsu da naglasim da poslušno dete nije dobro dete! O tome će biti poseban tekst, ali je važno da se to kaže i da naučimo da stvari zovemo pravim imenom.

    E sad, da ne dođe do zabune. Mislim da nam je svima jasno da ovakve napadi besa itekako treba kanalisati, a to je posao roditelja…ponekad zaista rudarski. Naravno da nije svrsishodno samo pustiti dete da divlja ili ga smiriti tako što ćemo mu ipak kupiti i dati sve što je želelo. Ako postupimo tako, takve situacije će se dešavati na nedeljnom nivou, zatim svakodnevnom, a onda i više puta dnevno. Dakle nikako nije poenta pustiti da dete preuzme kormilo, jer je jasno (svima, samo ne njemu) da ono ne zna kuda treba da plovi ovaj brod.

    I sada pitanje za milion dolara…Šta zapravo treba uraditi i kako smiriti situaciju? I najvažnije kako pomoći detetu, a i sebi, da prevaziđe ove situacije tj. da emotivno sazri? 

    Napomena: sve ovo dole navedeno ste već sigurno čuli, ali i ako jeste, nije naodmet ponoviti gradivo. Ali molim vas pročitajte deo teksta koji sledi posle toga. U njemu ćemo, uz malo preterivanja, šale i sarkazma, pogledati stvari iz malo drugačije perspektive… Naročito može biti zanimljivo za one koji se večito pitaju zašto ste bre razmazili ovu decu toliko? Ne ustručavajte se da pročitate u paru, možda vas pride navede i da razmislite o međusobnom odnosu 😉

    Dakle, ako bih opet trebala da navedem terapijske smernice, to bi izgledalo ovako: 

1. Ostati smiren i kada je dete preplavljeno trenutnom emocijom. 
2. Razumeti uzrok: umor, glad, prevelika buka, emocionalna napetost, nedostatak verbalne komunikacije (deca koja još ne pričaju), nedoslednost rutinama (za decu kojima su rutine jako bitne, kao što su npr. za visokosenzitivnu decu), trenutna nemogućnost upotrebe alternativnih ponašanja kao što je fizička aktivnost, itd. 
3. Promeniti percepciju: dete nije bezobrazno i nemojte ga tako nazivati, već je u muci, preplavljeno nečim što ni samo ne razume.
4. Ostati dosledan. Vi morate biti ti koji će se uhvatiti u koštac sa situacijom. Dete ne zna za granice, ono ih tek uči i shvatite tantrume kao vapaj deteta za granicama. A njih morate postaviti baš vi, i ostati im dosledni!

Šta to u praksi znači? 

    Možda se neki od vas sećaju klipa sa interneta u kome je snimljena devojčica koja kaže :”Gladna sam i nervozna. I hoću da idem da jedem nešto! Ljudi bitnije mi je zdravlje nego vaše pantalone!”. 

Što bi se reklo, objasnila je. Hvala, prijatno i doviđenja. 

    Dakle, ne možemo očekivati, naročito ne od malog deteta do 3 godine, da radosno i razumno pristupa našim potrebama. Pa da šeta sa nama 2 sata tržnim centrom i da pritom mirno i poslušno sačeka mamu da proba 261. komad odeće. Da ide gladno i pospano u goste i da se zaustavi posle prve kockice čokolade, samo zato što smo mi tako rekli. Da uveče ostane do kasno na proslavi uz bučnu muziku, puno svetla i još više ljudi, jer nama prija da malo izađemo. Da promenite lokaciju spavanja (npr. na odmorima) i da ono bez problema zaspe…razmislite samo pa nastavite niz. Lepo je da mi to želimo, ali nije realno da to i očekujemo. Postoje i situacije koje su, sa naše tačke gledišta, potpuno ničim izazvane, kao što su situacije u prodavnicama, redovno pranje zuba, odlazak na spavanje ili neka prepreka u igranju, kada takođe može da se desi temper tantrum. 

     Ako se to pak desi, treba se spustiti u visinu njegovih očiju i mirnim tihim glasom izreći granicu (npr. možes izabrati jednu igračku ili slatkiš (zavisi kakav je bio dogovor-dakle ostati pri tome) a ostale ćemo ostaviti, ne dozvoljavam da me grizeš/ udaraš, sladoled može tek posle ručka itd. Ili ako je npr. situacija na dečijem (ne njegovom) rođendanu, kada vaše dete ne želi da se peva rođendanska pesmica- udaljite ga fizički sa tog mesta i mirno mu kažete da to nije njegov rođendan i da on ne može da odlučuje o tome da li će se i koja pesmica pevati. Nema puno objašnjavanja, održavanja predugog kontakta očima, a naročito ne pokušavamo da budemo glasniji od deteta, kako bi nas ono čulo. Reakcija toga će biti samo još glasnije plakanje. A ono nas svakako ne čuje u tom trenutku. Ostajemo prisutni, uz njega, ali čvrsto stojimo uz ono što smo rekli i čekamo da se smiri.

    Ukoliko smo kod kuće možemo da odvedemo dete u sobu, postavimo ga na mirno mesto i kažemo da smo mi tu i čekamo da prođe ljutnja. Kada prođe dete će obično imati potrebu za zagrljajem. Onda u mirnom stanju još jednom objasnimo da razumemo njegovo stanje, ali da ne dozvoljavamo određena ponašanja. Sa većim detetom se da i dogovoriti oko alternativnih ponašanja, ali ako ste bili tu za svoje dete u kritičnom uzrastu od 2-3 godine, kada su ispadi besa potpuno legitimni, oni će proći i nećete imati te situacije kada je dete veće. 

   Postoji i opcija da jednostavno dete ostavite u sobi i kažete da ste vi u drugoj prostoriji i da, kada se smiri, dođe kod vas. Ali oprez- samo ako je dete dovoljno veliko da zaista razume da ste vi samo u drugoj prostoriji, a ne da ste ga napustili. Malo dete kada vidi leđa svog roditelja misli da ga on napušta, a onda kreće zaista emotivni plač zbog, opet normalnog, straha od napuštanja. 

   Sve ovo sigurno nije nešto što ste čuli ili pročitali prvi put, danas se od gospodina Googla sve može saznati za svega nekoliko minuta. 

   Zato bih ja, kao što sam obećala, da bacimo pogled na drugu stranu medalje.  Najbolje kroz primere koji su nam bliski, jer nam je često teško da se vratimo 20-30 godina unazad i razumemo svoju decu na emocionalnom nivou. 

    Prvo žene, da mi malo promrdamo vijuge i da bez grižnje savesti dajemo ljubav i pažnju svojoj deci. Ako to ne radimo, moramo da počnemo.

 Ipak da napomenem, to ne znači “bezgranično” već naprotiv- granice su neophodne! Složile smo se da želimo da doprinesemo da nam deca odrastu u sposobne ljude. Dakle, ljubav i disciplina. Veliko I. Nema ili. Jedno ne isključuje drugo, a međusobno se podržavaju. 

    Svedoci smo povećanog broja razvoda današnjice. Uglavnom se na ovaj korak odlučuju žene. Zašto? Kada se uda, žena je zaljubljena i voljena od svog partnera i ona ulazi u brak sa pretpostavkom da će taj isti partner i dalje da je voli, mazi i pazi. Tako bi i trebalo biti, zar ne? Obostrano svakako, muškarci u redu je, ne mislim da vi ne trebate ljubav, pažnju i maženje 🙂

Nažalost, često to završi drugačije. Pa tako žene koje se razvode, a često i one koje ostaju u braku, navode da se vremenom osećaju sve manje voljene, da im partner stalno nešto zamera, da nema više vremena za njih, da ih ne vidi i ne čuje, da je sve dobro dok one ispunjavaju sve njegove potrebe, a svoje totalno potisnu, da ih ne podržava i ne ceni njihovu ličnost i trud… Sve ih to frustrira, ali ćute “zarad mira u kući” ili iz straha- nije lako suprotstaviti se neko fizički jačem od sebe.  I na kraju, “to više nije to”, emotivno su se udaljili i nemaju više ni želju da nešto “popravljaju”, jer su suviše povređene, razočarane i “nakupilo im se”.

  Slično tome, dete kada dođe na svet, ono ima spoznaju samo svoje majke, ono je strašno zaljubljeno u nju i sve što treba jeste da ga mama voli, mazi i pazi. I to se i dešava…neko vreme… dok je beba mirna, puno spava pa možemo da je gledamo i upijamo njen miris, hoće da se mazi, lepo sisa. A čim počne da se podiže, ruši stvari sa stola, negoduje hranjenje, isprekidano spava, dolazi frustracija na velika vrata. Počinjemo da mu branimo, da ga kritikujemo, “ne” je najčešće izgovorena reč u celom našem vokabularu. Onda ono postaje veće pa može i verbalno da se izrazi. Tek to je nedopustivo, “pa ono meni još i odgovara!”. I tako frustracija, ali obostrana, počinje da se nagomilava. Ukoliko ne smemo il ne znamo pravovremeno da je ispoljavamo, mama vremenom tone na dole, a dete se godinama uzdiže na gore. Oboje iz nagomilane frustracije koja se odavno pretvorila u bes. Samo je mamin nagomilani bes postao depresija, a detetov (ili već odraslog čoveka) je postao agresija. U svakom slučaju su oni emotivno totalno udaljeni jedno od drugog i teško da se taj most između njih može ponovo izgraditi. Bar ne onako stamen kakav je nekad bio. 

  U tom slučaju ne možemo baš očekivati da je našem detetu, sada već odrasloj osobi mnogo stalo do našeg mišljenja i zajedničkog nedeljnog ručka.

    Hajde sada da pokušamo da dotaknemo mušku perspektivu. 

  Zamislite da ste dobili novi posao. Tek učite i puni ste entuzijazma. Ali kod kuće imate ženu koja stalno ima neke zahteve, stalno nešto dzangriza, deca su nemoguća, imate osećaj da su svačija bolja od vaše sopstvene. Imate želju samo da odete na fudbal i sa drugarima na piće, ali retko to stižete, jer…opet žena ima nešto da prigovori i kad popijete koju, ne daj Bože da se napijete, bolje da ne osvanete sutra. Pod svim tim uslovima kad ne možete da ugodite ni sebi  ni drugima, treba još na poslu da zadivite vašeg šefa. Pravite greške. A šef, grmalj od 4 metra i 300 kg svaku vašu grešku zasladi jedom dobrom “šljagom”. Za njega je to samo “opomena” da vam se to više ne ponovi, a vi se, shodno njegovim proporcijama u odnosu na vaše, posle svake šljage okrenete tri puta oko svoje ose. A onda, vidi da to pali, pa dobijete ćušku ne samo kad nešto zgrešite, već i kad je on nervozan- jer, može mu se. I to se ponavlja…godinama… Ali vi godinama rastete. I odjednom vi imate 4,5 metra i 400 kg, tako da vaš šef više nema fizičku nadmoć. Koji vam je prvi impuls? Da ga pomilujete i kažete: “Hvala, toliko sam naučio od tebe i toliko su mi pomogle tvoje šljage, da sam sada spreman da pokažem svetu sve svoje potencijale, bez imalo straha, i da delim ljubav ljudima sa kojima dolazim u kontakt.” ili da jednostavno bre vratiš za sve šljage koje si dobio dok to još nisi mogao. Možda ne direktno njemu, jer sada si jači pa možes dati otkaz i otići, ali onda prvom koji naiđe…jer “da i tata sebi da malo oduška”.  Često, opet po modelu učenja, vi delite “ćuške” nekom takođe slabijem od vas, nažalost su to, opet neretko, vaša deca. I tako sve nastavlja svojim tokom, kroz generacije. 

Da li ćeš imati želju da sa tim istim šefom ideš na fudbalske utakmice ili uveče na piće. Pa ne baš. 

    Ako ovo nije bilo dovoljno jasno, može još jedan kratak primer. Pokušaću da bude što kraći 🙂

  Ti i tvoja žena ste u izlasku sa društvom. Ona je racionalna, smerna, ne pije jer teba neko i da vozi. Zato ti imaš slobodu da se napiješ onako muški. I imaš i potrebu. Na znaš ni sam zašto, ali svega ti je previše… Sa jedne strane žena i deca, sa druge šef i posao, nisi se naspavao već nedeljama jer te bole leđa, omiljeni fudbalski tim je izgubio najvažniju utakmicu na prvenstvu, nije ti prošao tiket i ko zna još šta, uglavnom ti si napet i treba ti da se opustiš. Alkohol jelte  tome i služi. Počinješ da piješ, ali već tamo kod petog piva žena ti upućuje zančajan pogled… a ti nisi još ni na pola puta. Ne hvata te nešto, pa “presečeš” nečim kratkim i nastavljaš. Već je pred fajront, ali ti bi još, lepo ti je i ne želiš da prestane. Ali, tu je tvoja draga i razumna ženica da ti  kaže da je kraj. Zašto? Zato što je ona tako rekla! Ili kreni ili ona seda u auto i ide, a ti vidi šta češ! Tu sad već postaješ ljut. Ona tebe uopšte ne poštuje, pred celim tvojim društvom ti se tako obraća. Kao da se tvoje potrebe i želje uopšte ne računaju. Uostalom zar ne postoji lepši način da ti to kaže, a ne da ona tebi naređuje. Ionako stalno radiš ono što ona kaže. E sad ti je dosta! Ljutnja dobija svoj najintenzivniji oblik- postaješ besan! Ali moraš da potisneš bes, jer ako si besan onda si bezobrazan i jer ti je zapretila, da ukoliko nastaviš tako da se ponašaš, ona odlazi i odvodi decu od kuće i nećeš ih nikad više videti. Ti sada nisi samo besan, već i beskrajno tužan. Za tebe ne postoji pozitivan izlaz iz ove situacije. Ili ćeš se pokoriti i nikad više nećeš izaći sa drugarima i popiti koju ili ćeš ostati (manje više bez nje, nego i) bez dece. Pokoriš se, jer ih voliš i bez njih ne znaš da živiš. Ali tvoj bes i dalje tinja. Ti i dalje imaš želju da pozoveš drugare i odeš sa njima na piće. Čest epilog je da ćeš ti “ostati dobar” neko vreme, to mogu biti godine ili decenije,  ali kada bes ne bude mogao više da se zadrži i kada proključa, a ti u međuvremenu naučiš kako i sam da živiš, još shvatiš i predosti toga- odlaziš i ne osvrćeš se. 

    Navedeni primeri su primeri ponašanja nas, odraslih ljudi, dakle jedinki sa razvijenim nervnom sistemom. A opet, ne možemo baš da regulišemo emocije shodno svim situacijama. I ne moramo, ukoliko postoji prostor da određene emocije podelimo sa nekim. Poželjno je verbalizacijom, mirnim razgovorom. Pa i ako nekad povisimo ton, očekujemo od sagovornika da razume našu “žutu minutu”.

  Zašto onda očekujemo previše od pre svega male dece, koja niti mogu da verbalno izraze svoje emocije, jer ih ni ne poznaju (ali ih itekako osećaju), niti mogu da razumeju šta mi ustvari želimo od njih. Jer često mi pričamo previše i za njih nerazumljivo. Govorimo im šta ne treba da rade, kako ne treba da se ponašaju. A oni opet ne znaju ni da postoji pitanje, koje mi odrasli često upotrebimo kada nam partner u svađi nabraja šta ne radimo kako treba, a ono glasi “Šta ti ustvari hoćeš od mene?!”. Muškarcima je ovo pitanje naročito blisko 😉

    Mislim da je vreme da stavimo tačku ili bar zarez i da udahnemo vazduh. Ako ste izdržali i pročitali ceo tekst- svaka čast 😉

 Nadam se da ćemo se zajedno truditi da razumemo našu decu i da će im to pomoći da sigurnijim korakom idu kroz život. A da će rezultat biti redovni zajednički nedeljni ručkovi i utakmice, na zadovoljstvo svih;)

Razmislite o ovoj temi i slobodno pišite u komentarima ako je nešto ostalo nejasno ili se ne slažete.

Do sledećeg čitanja, 

vaša Mama psihijatar 😉