U prethodnom tekstu sam vam, kao uvod u ovaj, ukratko predstavila emocije i senzacije. 

    Zašto su te emocije uopšte bitne?

Sigurna sam da ste mnogo puta čuli  da deca moraju da nauče da prepoznaju i da savladaju svoje emocije. Shodno tome, u današnje vreme se mogu pronaći brojne ilustrovane knjige za decu sa slikovitim prikazima raznih životinjica koje ispoljavanju određene emocije, prihvatljiva i neprihvatljiva ponašanja i još mnogo toga.

    Ali nažalost, kratko čitanje knjiga pred spavanje neće naučiti moje dete da  se izbori sa svojim emocijama u stanju preplavljenosti istim.

Čitanje knjiga deci, bilo kakavog njihovom uzrastu prilagođenog sadržaja je svakako sjajno i korisno za njihov celokupni razvoj. Ali deca uče posmatrajući, i to uglavnom nas-svojih roditelja. Dobro, i od okoline tj. vršnjaka sa kojima provode dosta vremena u kolektivu, ali mislim da nam je jasno da ne možemo “da prevaspitamo” tuđu decu, ali sebe možemo. To se zove učenje po modelu. I najgore od svega je što ne možemo da ga izbegnemo, iako bismo to ponekad želeli. 

    Zato ne mogu da se ne zapitam, kako da ja naučim svoje dete da prepozna svoje emocije… Da mi, kada dođe iz vrtića u jednom smirenom razgovoru za trpezarijskim stolom izbifla kako mu je bilo danas u vrtiću, čega se i sa kim igralo, da li ga je nešto povredilo, šta ga je usrećilo, čega se uplašilo ili šta ga je rastužilo, ako ja, u toku svog dana, ne zastanem ni na trenutak i zapitam se o svojim emocijama. A još ređe u svakodnevnim frustrirajućim trenucima uspem da udahnem duboko, postanem svesna svojih osećanja i razmislim o načinu njihovog ispoljavanja pa tek onda reagujem, što sktruka svakako preporučuje. 

    Znam, odmah se budi osećanje ljutnje i pomišljaš: “Daj bre, pa ne stignem da popijem čašu vode u toku dana, a ne da razmišljam o emocijama! Nego brate, što na um to na drum! Nemam ti ja vremena da razmišjam i dišem duboko kad ne znam gde udaram!”. 

Veruj mi da razumem, jer i sama doživljavam slicne situacije. Zbog toga ću navesti jedan lični primer-idealno isplaniran dan i jedna realna realizacija tog plana.

   Uveče puna entuzijazma pravim plan: ustajem ranije, odradim trening, malo pišem, na miru se spremim za posao, spemim doručak za vrtić, zatim probudim decu koja čila i vesela skaču iz kreveta spremna za još jedan zabavan dan u vrtiću, odvedem ih u vrtić (ili jos bolje odvede ih muž ako se to jutro zadesio kod kuće), ja rasterećena odem na posao, kada dođem kući prvo doza maženja, razgovora, kreativni rad sa decom, večera, spremanje za spavanje, čitanje priče, poljubac za laku noć, brzinsko raspremanje stana i sat-dva uživanja sa mužem ili čitanje ako je on na poslu. 

   A kako to zapravo izgleda u praksi?

   Ujutru jedva otvorim oči, isrcpljena posle uglavnom vise buđenja u toku noći, jer-deca…ili se najmlađe dete budi ili dođu i ostalih dvoje kod nas u krevet pa se bude međusobno i tuku za mesto, tako da nekako zaspimo kao sardine a probudimo se kao mleveno meso. Više puta odlažem alarm dok me iz sna ne trgne nervoza jer “ako sad ne ustanem ništa neću stići”. 

    Hoću brzinski da se spremim ali ne lezi vraže, sin ustaje odmah za mnom, uglavnom nenaspavan i plačjiv. Pokušam da ga umirim da zaista mogu brzinski da se spremim, ali neće da se odvoji od mene. Ok, spremmo se zajedno. Priprema i pakovanje doručka. Budim devojčice, ne ide baš po planu, žele još da spavaju. Jedna “ne može da otvori okice”, drugoj smeta svetlo. Spremam ih dok su još u polu snu. “Oblačite jakne, obuvajte se i izlazimo!”. Ali i to traje… mladju ćerku “žulja potkošulja, smeta joj što rukav od majice ne može da namesti ispod jakne i “nije se naspavala i zato je malo nervozna”. Sin želi da ponese 3 dude i 101 autić u vrtić, ne želi da obuče zimsku jaknu već jesenju, kapa može samo “mini mauk” (čitaj Mickey maus), želi da ga nosim do auta, posle i do vrtića. Već kasnim.

Žurim, treba u 8:15 h da budem spremna na jutarnjem sastanku. Stižemo u vrtić, prvi u 07:30h, čekamo par minuta da otvore jer oni ne žure. Ja već cupkam u mestu. Skidam sina, obuvam mu patofne, stavljam ga za sto da doručkuje, uzimam mu dudu. Plače. Hoće da ga uzmem. Grli me. I dalje plače. Ja pokušavam da mu objasnim da mama mora da ide, ne čuje me. Ne želi da idem. Vaspitačica ga uzima. Ja krećem. Ljubim ćerkice, ali mlađa ne želi da idem. Uspevam da se odvojim od njih, sedam u auto i naravno opet žurim. Na poslu sam ceo dan, do 17h, nekad malo duže ako imam superviziju ili neki pacijent dođe hitno, u “5 do 12”. Opet žurim. Treba da stignem što pre kući jer me svi čekaju. Zovem muža da pitam da li da svratim u prodavnicu. Negativan odgovor, “samo ti dođi kući”. Plan da odem u teretanu otpada. Kako da odem još i na trening kad ionako nisam bila ceo dan kod kuće…

Otvaram vrata, svi srećni što je mama došla. Grlimo se. Sin me više ne pušta, plače ako ga spustim da skinem jaknu. Ide sa mnom da perem ruke. Najradije bih sela, mazila se sa njima, zagrlila muža. Ali svi su gladni, iako biološki možda ne bi trebali biti, tako da pravac kuhinja. A razgovori samo usputni. Muž mi objašnjava da mi je na pitanje koje sam mu postavila već dao odgovor, pričali smo juče o tome. Ok, zaboravila sam. Svi žele da jedu, ali bi istovremeno i da budu sa mnom u kuhinji. Sin opet hoće da ga držim. Ne igra njemu veliku ulogu to što je tata tu, on želi mamu. Jasno mi je da je gladan i željan mame, plačljiv je. Spremanje večere traje bar duplo duže u tim okolnostima. I ja sam i gladna… i nervozna. 

Večera. Ok, mir… Ili ne baš. Pokušavam da razgovaram sa mužem, ali sin negoduje, hoće kod mene u krilo. Ćerkice nam upadaju u reč jer i one hoće da mi nešto kažu ili da me pitaju. Hoće vode, svo troje. Tata im donosi. Zovu moji roditelji. Ne mogu ni da kažem ono što bih rekla, jer ili se neko ubacio ili sam već i zaboravila šta sam htela. Standardna pitanja…kako ste, šta ima novo…svako dete želi baki i dedi nešto da kaže ili da pokaže, svako od njih želi da drži telefon, jer to je jelte znak da je on glavni u razgovoru. Tata želi intenzivniji razgovor, ide opaska da “kad god pričam sa njima radim jos nešto pored toga”. Pokušavam da objasnim da to nije samo tada nego da uglavnom moram da radim više stvari istovremeno, da bih sve stigla. Nisam baš u stanju da sve to mirno saopštim. Žao mi je. Puštam. 

    Dan mi počne, traje i završi se objašnjavanjem. I pritom mora da se jako vodi računa. Sa decom da se ne povredi njihova ličnost, sa mužem da ne povrediš odnos, sa pacijentima jer si tu da im objasniš sve metode, procedure, lekove i terapije, i da resiš njihov problem, sa načelnikom jer ti je nadređeni, sa kolegama jer treba da bude harmonična atmosfera na poslu, sa roditeljima jer je to prirodna hijerarhija. I zaista je tako, ne sporim. Svi zaslužujemo poštovanje i treba tako da se ophodimo jedni prema drugima. Samo ponekad iscrpi celodnevno pričanje i objašnjavanje. Samo bi da ćutis. Posebno ako si trudna….trudnice će razumeti.

Uspavljivanje. Svi su spremni za spavanje. Fizički. Psihički im nije jasno zašto uopšte moraju da spavaju, kad to vreme mogu da iskoriste za igru. Idu u voziću po stanu i pevaju pesmice. Mole za “još 5 minuta” igranja. Prolazi 5 puta po 5 minuta. Tešim se da će se izmoriti i umiriti dok čitam priču. I kako ono kaže moj plan? A da, posle samo poljubac za laku noć i već su u zemlji snova. U roku od sekund mi je jasno da plan mogu da okačim mačku o rep. Čitanje priče. Prvo proces biranja. Sinu sestrini izbori poput pepeljuge ili male sirene deluju suludo, on bi naravno patrolne šape,  bagere, policajce i vatrogasce. Zar je nešto osim toga upšte bitno, pita se on.

Dogovorili smo se oko priče. Sledi 1001 pitanje, “slučajno” neko nekog zagolica pa kreće smeh i opet igra. Ja želim da nastavimo priču. Bar nešto da ide po planu. Kakva naivna pomisao. Dolazimo do poljubaca. Za to su svi raspoloženi, pa se jedan poljubac za laku noć pretvori u “ljubi obraz, sad drugi, čelo, vrat, potiljak, stomak, ruke, stopala”… Što više dece to više poljubaca. A onda i povratna reakcija-moraju i oni da ljube bebu u stomaku, pa da joj požele laku noć i da joj “još nešto kažu”. A čekaj, i žedni su…opet. Ne pitaj me kada i kako se završi uspavljivanje. Zaboravila sam…ili sam zaspala. 

    Možda ti trenutno imaš i više obaveza, posebno dete koje zahteva od tebe mnogo više, bolesnog člana porodice o kome brineš ili si i sama zdravstveno ugrožena. Ovaj primer nije neka posebna kategorija niti takmičenje kome je teže, već samo jedan primer iz prakse kojim hoću da kažem da i ja znam kako je kada imaš haotičan dan, kada si nervozna i jedva cekaš da legneš. A kad legneš, razmisljaš šta si jos sve trebala da uradiš a nisi. 

  …Već dva dana zaboravljam da pošaljem kumi poruku. Sa ovom ili onom drugaricom sam razmenila glasovnu poruku pre više od dve nedelje. Ostao mi je veš u mašini. Trebala sam oprati dečiju obuću. Koje dete ima neku aktivnost sutra i šta treba da spakujem? Mučnina me podseti da sam trudna. Koji ono dan imam pregled kod ginekologa? Kada koje dete mora na redovni pedijatrijski pregled? Uh da, i kontrola kod ORL. Nisam mogla danas da operem kosu, sutra ću. Moram i da očistim frižider, sigurno ima stvari za bacanje. Šta da spakujem deci sutra za doručak? Šta bih mogla sutra da spremim za jelo a da bude za dva dana? Sutra moram odgovoriti na mejlove. Moram i ustati ranije i odraditi trening, zaista nema smisla da već nedelju dana nisam uopšte trenirala. A kako da postignem i 10000 koraka dnevno? Moram, jer valjda i ja zaslužujem da uradim nešto za sebe. Danas su deca opet gledala crtani umesto da sam sa njima radila nesto korisno i kreativno. Sutra mora drugačije. Mlađa ćerka se već probudila, mora u wc a ne može da pronađe put. Čekam ko je sledeći. Od sutra moram da smislim šta da radim sa sinom, bar da ne spava sa nama više i da pronađem uzrok njegovog čestog buđenja. Mora da je regresija sna. Ok ženo sad stvarno spavaj. Bože hvala ti što smo svi zdravi i što mozemo leći u svoj krevet. Pomiluj nas Gospode i sačuvaj grešne. Sutra je novi dan. Možda ustanem odmornija. 

E sad, šta je to tačno što sam doživela u toku dana? Koja osećanja?

• Frustracija, kao rezultat osećaja nemoći i nedostatka kapaciteta za rešavanje svakodnevnih poteškoća; 
• Odgovornost za ispunjenje svih zahteva koji se javljaju u toku dana; 
• Zabrinutost  jer gubim kontolu nad onim odgovornostima koje su meni suštinski važne (potvrđuje činjenicu da se emocionalna reakcija javlja samo onda kada se radi o stvarima koje u našem sistemu vrednosti imaju veliku važnost); 
• Grižnja savesti kao osećaj samoljutnje-krivice koja se uglavnom javlja na kraju ovakovog dana, ali i 
• Samosažaljenje.

A koja je dominantna senzacija? Svakako Umor kao posledica ne samo fizičke već i mentalne iscrpljenosti. 

    Šta sada kada sam sve ovo prepoznala? 

    Pre svega, važno je da shvatimo da obično nije u pitanju samo umor koji se javi povremeno posle napornog dana, jer takve vrlo brzo zaboravimo nakon što smo se “izjadali” partneru ili nekoj drugarici i dobro se naspavali. Ovde je najčešće u pitanju hronični umor, u ženskom rečniku poznatiji kao “ne mogu više”. To je stanje u kome je fizički i mentalni umor neodvojiv. Šta je starije, kokoška ili jaje? To situaciju čini svakako komplikovanijom i rešenje je nažalost mnogo složenije od toga da se jednom dobro naspavamo. Iako je dobar san preduslov za skoro sve naše telesne i mentalne funkcije, to je samo početak. 

    Obično se u narodu kaže :”Potrebno mi je da napunim baterije.” I ja bih se u potpunosti složila sam tim. Da uporedimo naš organizam sa mobilnim telefonon. Svima nam je jako bitno da je baterija napunjena i logično je da svaki dan iznova moramo da stavimo telefon na punjač. 

    A ako bih vam ja sad rekla da smo u prenesenom značenju mi taj telefon, pronašli biste gomilu nelogičnosti i nemogućnosti da svakodveno punimo svoje baterije. 

    Jasno je da vam nisam rekla ništa epohalno što niste već negde čuli ili pročitali. 

    Ali je pitanje da li vam je logično da uradite nešto povodom toga pa da gore prepoznate emocionalne reakcije pokrenemo prema pozitivnom polu ili da dan završavate samosažaljenjem?

    Ako se setimo rečenice iz prethodnog teksta “Ne radiš ti to zbog mene nego zbog sebe”, i podsetimo se da deca ipak uglavnom rade stvari zbog nas. Ovo je sada nešto što mi radimo trenutno zbog njih ali dugoročno za sebe.

Ja želim da pokušam i zato ću u sledećem tekstu da navedem nekoliko terapijskih smernica pomoću kojih možemo da pokrenemo jednu pozitivniju spiralu emocionalnih reakcija. Kako sve počinje i završava se stresom i frustracijom, biće da je prvi korak izboriti se sa ovim pošastima. 

Ako si spremna, dobrodošla 😉