Ako biste pitali tinejdžere i adolescente šta je ono što je njima najvažnije rekli bi vam da budu podržani, vidjeni i da ih cuju. A koga treba da slušamo više nego njih? To su odrasli ljudi u postajanju. Oni su prošli sve prethodne razvojne faze i još im je sećanje na njih najmanje iskrivljeno raznim interpretacijama. Oni znaju kako su se  osećali i kako se sada osećaju a znaju i to da verbalizuju, za razliku od male dece. Zato decu moramo da posmatramo i da vidimo a tinejdžere da slušamo i da čujemo. Oni će zapamtiti sve vaše ponavljajuće rečenice o čijem sadržaju i porukama se ni vi niste nikad zapitali već jednostavno preuzeli od vaših roditelja ili neposrednih staratelja. 

Neke od tih su, u današnjoj generaciji tinejdžera, “Umesto da zagrejes stolicu i popraviš ocene samo buljis u taj telefon!”, “Ne radiš ti to zbog mene nego zbog sebe!”, “Jeste, sad ste svi depresivni i anksiozni!”, “Ne znaš ti kako je bilo meni pa evo me, šta mi fali!”, “Tvoje je samo da učiš!”. U “naše vreme” su bile i mnoge druge, od kojih i na samu pomisao zadrhti nešto u stomaku, pa ih nećemo ni spominjati. 

  `Ajmo sada redom. 

    Da li smo smo se zapitali ili pitali svoje dete šta je to toliko zanimljivo na telefonu? Šta ono ustvari gleda ili traži? Ponekad je to zaista neki problematican sadržaj ili zavisnost od pukog prelistavanja sadržaja na instagramu ili nekoj drugoj društvenoj mreži, a ponekad su u pitanju ljubavne muke. 

    A šta ćemo ako je ustvari ono u šta “bleji” neki tekst poput “5 koraka za veće samopouzdanje”, “kako sprečiti prisilne/sucidalne misli”, “lečenje socijale fobije”, “simptomi depresije”, “tablete za povećanje koncentracije” itd. Ono traži pomoć jer je svesno da ima problem, ili možda čak i nije svesno ali oseća da nije dobro, da nije “normalno”. A najveći problem jeste što rešenje traži na pogrešnom mestu, a naš problem je što ni ne znamo šta sve može naći. 

    A šta ćemo sa tim ako znamo da dete, čak i u tom adolescentskom dobu ipak sve  (ili skoro sve) radi zbog ili za roditelja? Malo je onih koji već u tom dobu imaju neku svoju zdravorazumsku viziju, oni su uglavnom u traženju, često i u krizi identiteta i u najvećem broju slučajeva “idu za svojim vršnjacima”. Ali pre svega zato što žele da pripadaju. To je osnovna potreba svakog deteta, a realno i odraslog, da bude prihvaćen i da pripada. 

   Nemojte da nas čudi ako naše dete krene za svojim vršnjacima, bez dqa razmisli gde ga to vodi, ne samo u pravcu obrazovanja već i drugih navika, ako mu nismo pružili pripadajuće okruženje u krugu porodice. 

Ne želim da tvrdim da smo samo mi i stoprocentno odgovorni za put kojim ce naše dete krenuti. Tu postoji i mnogo drugih faktora, ali na njih uglavnom ne možemo da utičemo. I za nastajanje povišenog krvnog pritiska je potrebno više faktora, ali mi činimo ono što je do nas da ga sprečimo ili lečimo, ne okrivljujemo sve okolne uticaje. 

    A šta ćemo ako se naše dete zaista depresivno ili anksiozno? Da li mislite da će biti bolje ako se to sve zanemari? Ili možda ipak da zahvalimo Bogu i tom našem detetu što je  prepoznalo nešto što mi nismo i što je spremno da uradi nešto protiv toga stanja. Jer to nije “odmah dijagnoza” već jedno stanje koje se leči, ako se zaista na vreme krene na to putovanje. 

    A šta ćemo sa tim ako vam kažem da možda jeste istina da nama nije bilo lako, da smo doživljavali drugačije metode vaspitanja, neki i ratne traume, neki još i neke gore, ali da vam kažem…fali nama mnogo toga. I falilo nam je. I pritom ne mislim samo na materijalne nedostatke već pre svega mislim na psihičke aspekte ličnosti. Druga stvar je ako želimo da ih ignorišemo i idemo kroz život ubeđeni da smo mi bas takvi “Bogom dati” i “da smo mi jednostavno takvi i da ne moramo ni zbog koga da se menjamo”. To je u redu, ali molim vas budite svesni da je to vaša i samo vaša odluka. 

I da, još jednom, to je odluka! 

Ali bilo bi lepo da te odluke ne utiču na druge ljude, pogotovo ne na one koje koji to tek postaju. A pogodite šta…i te kako uticu, i to najvećom merom. Tako da, opet ste u pravu, ne moramo da se menjamo, ali svi možemo, i oni koji to urade ubiraće plodove zahvalnosti ne samo svojih naraštaja već i svog unutrašnjeg deteta. 

    I dolazimo do poslednje rečenice sa ovog spiska, i čini mi se da, ako se osvrnemo na prethodne redove, biće nam i više nego jasno da dete treba mnogo više od “samo da uči”. Istina je, ima samo da uči, ali mnogo više od onoga što mi pod tom rečenicom podrazumevamo. Dakle mnogo više od gramatike, jednačina i nejednačina, Pitagorine teoreme, teorije relativiteta ili Darvinove teorije. Treba da naučo da živi. 

Pogledajte u svoju ličnu kartu i izračunajte koliko godina svako od nas uči život i sigurna sam da  ga velika većina jos nije naučila. Ja sam jedna od tih i želim da učim. 

Mi imamo priliku da pomognemo našoj maloj i velikoj deci da pronađu način da bolje i lakše shvate život. Ne samo izolovano lepe ili samo njegove manje lepe aspekte, već celu njegovu mešavinu. 

    Postoje ljudi koji zaista znaju kako da žive, da romantizuju život ali i da se nose sa njegovim najtežim nedaćama. Ja im zaista skidam kapu. Ja nikad nisam bila neko ko romantizuje život. Volim svoj, ali uvek ima ono “ali”. Moj fokus je uglavnom na negativnom, u svakoj situaciji imam u glavi njenu najgoru verziju. Znam i zašto je to tako. Bojim se da će me nešto dočekati nespremnu. Kao što nas je onomad rat i izbeglištvo.  

Drugo, model učenja. Ja sam naučila da razmišljam kao moji roditelji, a oni, zbog ovog gore navedenog straha i dan danas tako razmišljaju. Ponekad uspem da uhvatim sebe u tome, pa se malo preispitam i svesno promenim način razmišljanja. Ali je jako teško promeniti već stečene, naročito mozgovne navike. Dobra vest je da nije nemoguće!

    Zato je ovaj dnevnik valjda i nastao. Toliko toga nam je već usađeno, mnogi obrasci ponašanja koje sada, za naše i dobro naših naraštaja treba da promenimo.

   Što bi Nikola Pejaković rekao: “De popij malo pa da počnemo.” 😉