Mi smo svi emotivna bica. Svakodnevno se borimo sa raznim emocijama i raspoloženjima i to nam uglavnom oboji dan i uslovljava reakcije, one prema sebi i one prema drugima. Međutim nisam baš sigurna da nam je svima uvek jasno šta mi to zapravo osećamo. 

    Zato će ovaj blog biti više teorijski, kako biste razmeli  šta su zapravo emocije i šta mi svakodnevno osećamo, a nisu emocije.  To prepoznavanje je potrebno kao polazna tačka iz koje može da sledi rad na emocijama tj. na ponašanjima koje iz njih proističu, što je važno ne samo u vaspitanju dece već i samovaspitanju ili samokontroli. 

ŠTA SU A ŠTA NISU EMOCIJE

    Emocije su neodvojive od bića koje ih oseća, u istoj onoj meri u kojoj je to biće neodvojivo od životne situacije u kojoj oseća dato osećanje. Za nas je emocija uvek reakcija bića ne neko zbivanje. Zato je umesto pojma emocija daleko bolje koristiti pojam emocionalna reakcija. 

    Emocije su uvek logične. 

Tu logiku ne treba tražiti u opštevažećem zdravom razumu već u privatnoj logici subjekta ili samo jednog, često njegovog nesvesnog dela. Ta logika može biti tačna i pogrešna, a shodno tome, emocionalna reakcija može biti adekvatna i neadekvatna. 

    Emocionalne reakcije nisu odgovori na bilo kakve stimuluse iz spoljašnje sredine, već samo na one stimuluse koji su u našem sistemu vrednosti nama važne. Dakle, mi ne reagujemo na stimuluse kao takve, vec na znacenje koje smo tim stimulusima pripisali. 

    Emocije imaju adaptivnu i komunikativnu funkciju. 

    Ono sto se često meša jesu emocije tj. osećanja i OSETI tj. SENZACIJE. Tačno je da se oboje oseća ali su velike razlike između njih. 

Oseti su ono što stalno osećamo, održava stanje budnosti i omogućuje reaktivnost organizma. A osećanja osećamo samo povremeno. 

Ako bi po nekoj gruboj topografiji podelili ličnost na telesni i psihicki deo, mogli bi reći da senzacije spadaju u telesni a emocije u psihički domen ličnosti.

    Poseban razlog zbog koga ljudi ne razlikuju senzacije od emocija je u tome što je osoba nekada svesna samo osetne komponente svoje emocije, a ne ostalih njenih elemenata (parcijalna svesnost o osećanjima). To je mehanizam koji nalazimo kod npr. potisnutih osećanja, kada je određena emocija neprihvatljiva za naše svesno Ja, tako da bi njeno doživljavanje u punom obliku značilo nešto veoma negativno za nas. Tako npr. osoba koja oseća nemir, nervozu ili napetost će sam taj oset doživeti kao problem, a ne stimulusnu situaciji u kojoj se oset javlja kao maskirano osećanje. Umesto da rešava situaciju, osoba će težiti da eliminiše taj neprijatan oset kroz relaksaciju, uzimanjem alkohola ili sedativnih lekova. 

    Emocije nisu ni ponašanja koja iz njih proističu. Ipak, u psihoterapijskom radu, a vrlo često i u svakodnevnom životu, susrećem se sa osobama koje poistovećuju osećanje i ponašanje po formuli: 

                       osećanje=ponašanje, 

i veruju da, kada osećaju neko osećanje, moraju da se ponašaju na određeni način. Za njih je osetiti ljutnju isto što i nekoga fizički ili verbalno napasti, a osetiti strah isto što i pobeći “glavom bez obzira”. 

Takve osobe svoja osećanja izražavaju impulsivnim ponašanjem bez pratećeg promišljanja, regulacije i ihnibicija. 

A sad jedna surova istina: Svako ima sposobnost da izabere kako će izraziti svoje osecanje. Govorim naravno o zdravorazumskim ličnostima. 

    Dakle, postojanje nekog osećaja ne može da bude opravdanje za neko neprihvatljivo ponašanje. Mogući izbori reagovanja na različita osećanja su: 

• biti svestan svojih osećanja, bez izražavanja;
• neverbalno izraziti svoje osećanje;
• verbalno izdraziti svoja osećanje; 
• izraziti osećanje kroz akciju koja je usmerena ka određenom cilju. 

    Emocije koje se prve diferenciraju su osnovne ili primarne emocije: ljutnja, strah, radost i tuga. Sve ostale, složene emocije nastaju njihovom kombinacijom.

• Ljutnja  

se  javlja  kada  neka  prepreka  (fizička  ili  socijalna)  sprečava  aktivnost  ili postizanje nekog cilja, što dovodi do osujećenja (frustracije); od važnosti cilja, trajanja osujećenja i nivoa tenzije emocija gneva se javlja u rasponu: od blage ljutnje do stanja besa. Ljutnja može biti praćena direktnom ili pomerenom agresijom. Sa uzrastom fizičke agresivne reakcije opadaju a verbalne rastu; međutim, zbog nepovoljnih posledica koje ove reakcije izazivaju dete uči da kontroliše ispoljavanje ove emocije.

• Strah

se javlja u situaciji (stvarnoj ili anticipiranoj) koja preti integritetu organizma (ličnosti). Strah izazivaju neočekivane promene, jer smanjuju kontrolu nad situacijom, a uvećava ga neizvesnost (sumnja) da se opasnost može izbeći ili savladati. Strah prate intenzivne promene u organizmu i ponašanju (promene u radu vitalnih organa, bledilo, znojenje, drhtavica, bekstvo, skrivanje ili agresija). I ova emocija se može javiti u širokom rasponu: od manjeg straha do afekta užasa (doživljaj nesreće sa strašnim posledicama uz osećanje da se na nju ne može uticati). Opažanje straha kod drugih često izaziva paniku (“emocionalnu zarazu”), čak i kad posmatrač ne zna kakva to opasnost preti. Strah koji ispoljava majka prenosi se i na dete koje to opaža.

• Radost

se javlja nakon postizanja željenog cilja. Intenzitet radosti zavisi od vred- nosti dostignutog cilja, nivoa nakupljene tenzije u toku motivisane aktivnosti i trenutka u kome se se cilj postiže a tenzija smanjuje.  (Laka pobeda u igri izaziva umerenu radost, dok neizvesna pobeda, dostignuta nakon preokreta u poslednjem trenutku, izaziva ushićenje).

• Tuga  

nastaje nakon  gubitka  nečega  čemu  smo  težili ili objekta  koji smo  voleli i cenili. Kod dece se tuga razvija kasnije od ostalih primarnih emocija zbog složenosti situacionog sklopa u kojoj se ova emocija javlja; tuga zahteva shvatanje gubitka i posledica do kojih on dovodi. I ova emocija se može javljati u rasponu od umerenog intenziteta do najsnažnijeg očajanja zbog gubitka.

   U sledećem tekstu ćemo se nadalje baviti temom  emocija, tačnije njihovim značenjem. Budite slobodni da pročitate, kako bi teorija dobila i jednu praktičnu notu 😉