Mama psihijatar je pre svega mama, koja je slučajno ili namerno u životu dobila priliku i da nauči ponešto iz teorije o mozgu, razvoju, “normalnostima” i psihopatologijama iz svakodnevnog života.

    Postala sam mama prvi put pre 5 godina, a sada u stomaku imam naše četvrto dete. Ni sama nisam mogla da pretpostavim da ćemo, ovde u „tuđini“ imati četvoro dece, ali eto-Bog nam je podario još jedno. Ja zaista mislim da je to dar od Boga i da će me ono naučiti još mnogo čemu.

    Profesionalno sam psihijatar-(kognitivno) bihevioralni psihoterapeut na poslednjoj godini specijalizije. U Nemačkoj i sa tim u vezi u ovoj struci sam više od 8 godina. Specijalistički staž se, za moje štreberske standarde, poprilično odužio ali sam u međuvremenu rodila troje dece i, da mogu opet da biram, sve bih ponovo isto. Sve. I karijeru i porodicu.

    Zašto sam počela da pišem?

Ja sam mama, koja je, kao i svaka druga, vrlo često umorna, neispavana, nervozna ali pre svega zbunjena. Svi znamo da danas u ponudi imamo pregršt informacija, knjiga, raznih kurseva, e-bookova, instrukcija, metoda „kako da za 10 dana“, „5 sigurnih koraka za“ itd., a ja imam osećaj da je sa tim moj svaki korak još nesigurniji. Sjajno je to što imamo gde da se informišemo i odakle da učimo, to niko ne spori, to i jeste naša prednost u odnosu na prethodne generacije. Ali nije znanje moć, primena je moć. A često pregršt informacija sa raznih strana stvara difuziju u glavi onog koji bi želeo nešto da primeni i promeni, ali nije siguran šta je od toga „ono pravo“. A garancija, ona ne postoji. Kao i za većinu stvari rezultat je oučljiv tek godinama kasnije. Svaki korak je važan a i svaki moze biti pogrešan. To je ono sto je uznemiravajuće.

Istina je da sam ja u sklopu svog profesionalnog puta, od pedijatrisjke sestre preko medicinskog fakulteta do specijalizacije iz psihijatrije i psihoterapije, mnogo čitala i interesovala se. Sa druge strane iskustva sa malom decom mi takođe ne manjka, jer sam ja praktično od rođenja druge ćerkice skoro konstantno u „duplim pelenama“. I opet, toliko imam nedoumica, toliko padova ali srećom i uspona i zaista se svakodnevno pitam da li je dobro to što radim. Mozda se i previše preispitujem, ali verujem da je to deo svake majke.

Ja ne želim da delim nove savete ili prodajem nove metode, ja samo želim da ono što ja pročitam, znam ili sam doživela podelim sa vama i da zajedno pokušamo da vidimo kako to sve funkcioniše u praksi, ali i da vi, koje već to uspevate, pomognete nama koji smo još na tom putu. 

Ovde se ne ograničavam samo na majke, iako će one sigurna sam biti većinski deo čitalaštva. Ali ja posebno skidam kapu očevima koji su jednako, ponegde i mnogo vise uključeni u celokupan život svoje dece. Naročito je to kod nas na brdovitom Balkanu retka pojava, ali čini mi se ipak sve česća. Iskreno sam jako srećna zbog te dece, jer sam sigurna da deca, čiji očevi nisu direktno i aktivno uključeni u njihovo odrastanje i adolescenciju su do nezamislive mere ostećena. Najveći broj pacijenata sa kojima sam se susretala ima disfunktionalan odnos u porodici ili defektan odnos sa ocem. Uglavnom se to moze svesti na nedovoljno (ne samo puko fizičko) prisustvo i nedovoljnu povezanost. U odnosu sa majkama je to problem druge vrste, one su češće kontrolišuće. To ne znači nuzno da se ovom činjenicom problem u disfukcionalnom vezivanju za majku umanjuje, već je, rekla bih lakše raditi na tome. Postoji prosto više metoda kojima može da se i u odraslom dobu uspostavi zdrava lična granica, ali teško može da se nadomesti nedostatak ljubavi i pažnje. Shodno tome, on se on prenosi na sve dolazeće veze, uključujući partnerske pa i veze sa sopstvenom decom. I tako se problem prenosi generacijski.

A zašto dnevnik?

Pa bas zato, da pokusam da sortiram, a i preispitam sopstvene misli i stavove, da pratim svoje kritične trenutke na ovom putu a možda i vama pomognem ako u pravom trenutnu na pravi način kažem prave reči. To treba umeti i koliko samo na tome treba raditi…ali o tome drugi put.

Oduvek sam želela da pišem. Više puta sam i pokušavala ali bih uglavnom sve napisano brisala ili bacala. Ni u mom odrastajućem okruženju a ni onom kasnije nije to bilo atraktivno ni naročito podržavajuće. Čak nisam bila istrajna ni u pisanju dnevnika tada, nekako bih ga uvek posle kratkog vremena zanemarila pod izgovorom “nedostatka vremena”. To potvrđuje dva postulata…prvi da je podrška jedna od možda najvažnijih činilaca u svakoj aktivnosti i svakom stanju ili osećaju, a drugi da “sa kim si, takav si”. Ovo će takođe biti jedna od narednih tema, jer može da nam pomogne u našem ličnom razvoju ali i da razumemo zašto treba da stvorimo zdravo i podržavajuce okruženje za našu decu.